Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 30

3 овог упоређивања се види да су у том

времену у Европи постојала одређена

идеолошка подударања у реаговањима на кризу демократског политичког система: борба за укидање вишестраначја, тежња ка јачању државе и супростављање комунистичкој алтернативи, што је као заједнички дух времена добијало сасвим посебне националне реализације од једног до другог народа. Позиција Милоша Црњанског, иако неизолована од историјског духа времена, представља израз српске националне посебности и одговор из самобитног духовног искуства и аутентичне историјске свести.

Два, међутим, најзначајнија сегмента уводничарских текстова Црњанског чине њихови манифестативни и полемички моменти. У овим својим деловима они представљају окосницу и прави увод у саму реализацију „Идеја“: као програмског националног гласила и изразито полемичког часописа. У том смислу, најистакнутије место у уређивачкој политици имали су ови манифести неонационализма и полемички обрачуни са марксизмом. Иако су и други аутори изграђивали овај идеолошки став „Идеја", Црњански је давао основни печат (смернице). Његови стари полемички обрачуни са „књижевном левицом" сада оживљавају у темељима новог часописа: полемика о рату као увод у теорију новог национализма, а спор око „стране књиге" као увод у обрачун са марксистичком идеологијом.

У седам од двадесет својих манифеста из „Идеја“, Црњански истиче-како све друштве-

„не појаве посматра „са националног гледишта". У једном тексту то је преформулисао у „са гледишта нашег национализма", док у другом говори са позиције „фанатизма националистичког гледишта". Јасно је да се ради о једном новом програму национализма. Црњански га базира на историјској снази Српства које је и без државе, у времену турске окупације „духовно сачувало све атрибуте једне нације".69 Посебан мотив за одбрану државног јединства и националне идеје он налази у сећању на жртве које су поднесене за тај идеал. У клеветању рата и ратника, у пацифистичкој пропаганди, он види вређање ових жртава, политичке интересе сепаратизма и маску нових идеологија. У првом броју „Идеја“ Божидар Пурић, у тексту „Генерација ђака ратника враћа се", пише „како никад нисмо ништа на поклон добили и све што имамо морали смо нечувено скупо платити и преплатити... Зато је наша отаџбина свети Храм у који нико не сме да дирне" 0 И сам Црњански се ускоро враћа овој теми изнова се супротстављајући „пацифистичким декламацијама", и залажући се за „наш повратак Српству" и „нови иступ за идеје национализма":71 „Логично је било, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.

Да је „пацифистичка" нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.

Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.

Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај српства.

Оптужбе да је српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.

Ако је ишта карактерисало аустријанчину то је био мирис касарне, па откуд онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна Ствар је јасна.

Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма", „хитлеризма", итд.) ствар се понавља.

Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при то-

ме очарани милитаризмом, нити заслепљеним бљеском српског шовинизма, којег нажалост ни нема."72

Први је идеју новог национализма изложио Владимир Вујић, у тексту „Наш нови национализам и Европа"73, устајући против старог национализма који је ослободилачки нагон повезивао са тежњом за обећаним Рајем Запада, и залажући се за нови пред искушењем нових интернационализама: „Одајмо

30 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Случај Црњански (5)

Бошко Обрадовић

историјску пошту некадашњем национализму. И место у музеју. Али знајмо да смо у пуном животу и пуној стварности у којој таласи прогутају све оне који не виде, не знају и не боре се. Знајмо да наша целина, МИР, слагање, самосталност, данас када пред нама не стоји више идеал просвећености Запада него „идеал узимања простора и тржишта“, јесу неподносиви баш за оне исте којима је некада била неподносива и Русија. Разједињени – ми ћемо лакше постати „експлоатационо подручје" – не само материјално, што је важније, и духовно. Нови национализам мора бити свестан обмана у старом – иначе ће олакшати посао разорним силама.“ Црњански се програмски надовезује на ове Вујићеве мисли супротстављајући застарелом појму „патриоте“ новог „националисту": „Далеко смо ми од водњикавог либера-

Одлазак Саве Шумановића

Срђан Опачић

Био је четвртак

тридесет први август 1939.

Имао је последњу изложбу у Београду али то тада није могао знати Сликар „како знам и умем-стила" Био је расположен за разговор

и спреман да тумачи своје дело Онај исти који је у граду светлости сетно сликао сремску равницу

И исти онај који је у Шиду ослушкивао ехо Париза

опраштао се од београдске публике али то тада није могао знати Сутрадан освануо је црни петак прво у Пољској

а потом у читавом свету

У ратном мраку пострадао је сликар светлости

Био је понедељак“

тридесет први август 1942.

али он то никада није сазнао.

Београд, јануар-март 2004.

# Сава Шумановић (1896) убијен је у логору Јасеновац у недељу 30. августа 1942.

прави ер Лира навео сарма г-а плуте прененееегерарератетаг 7 сету

лизма и појма „патриота". Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма,

Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота" код нас уштве над уштвама.

Нама треба много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него у скупљању и окупљању таквих људи свих нијанса. Консенквентност националиста није у истицању рата, далеко од тога, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.

Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура, (Француска, Енглеска, и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је ако у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.

Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.

Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалности у сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.

Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.

Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип нашег националног, ситног комбатанта. Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.

Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, ситна као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.

У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база национализма, као што је и била, не буде социјална 274

У овим размишљањима, од посебног је интереса, али такође остаје ван наше теме, његово указивање на појаву „борбеног типа, нове националистичке омладине", у чему се крије битна истраживачка смерница за једно огромно и запостављено поље испитивања: политичких и културолошких кретања у омладини између два светска рата са посебним освртом на националну омладину и тзв. „омладински антикомунизам". Стога је разумљиво зашто је Црњански дао велики простор омладинским ауторима. У домену наше теме наћи ће се само они омладински представници који су са позиција „књижевне деснице". деловали против марксистичке литературе на омладинском (углавном универзитетском) плану у тридесетим годинама.

У основе националног програма „Идеја“ улазе још неколике идеолошке компоненте: расно питање, светосавље као темељ српске националне културе, као и укључивање црквене интелигенције у остваривање новог национализма и обрачун са безбожничким идеологијама новог доба.

Расно питање, као једна од најприсутнијих тема у ондашњим европским политичким круговима, разматрано је и у „Идејама", кроз текстове Бранимира Малеша и Светислава Стефановића. Данашња рецепција овог питања оптерећена је последицама искуства Другог светског рата, изазваног, између много других разлога, и нацистичком идејом расне надмоћи немачког народа и следственим империјалним тежњама. Међутим, расно питање, невезано за нацистичку идеологију било је уобичајен предмет научних истраживања и публицистике међуратног доба. Писало се о расним изразима, на пример, у разним уметностима, у чему је тражена само једна од уметничких карактеристика. Стога и ово питање мора бити истраживано у посебном светлу, без сенке оних стереотипа које нам намеће савремена рецепција. У том смислу, сасвим је на месту Аврамовићев суд: „У овим текстовима о раси, може се закључити, нема залагања за било који вид расне надмоћи. Раса се схвата превасходно као биолошки и културни феномен, при чему није довољно јасна појмовна граница између нације и расе".76

Пуну садржину новом национализму „Идеја“ даје програмско заступање светосавља: „На страницама „Идеја" пише се о Светом Сави као о централној личности српског културног и националног наслеђа.77 Црњански пише два текста о Светом Сави, као и Д. Костић, а 'Идеје' доносе и чланак С. Станојевића као и приказ Црњанског нове Станојевићеве књиге о Светом Сави. Посебну инспирацију за овакав ангажман Црњански је засигурно нашао у одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве да ову 1935. годину прогласи „светосав-

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ском годином". Међутим, уредништво „Иде. ја", судећи по једном напису из броја 1978 остаје незадовољно спровођењем ове про. славе: „Зашто се није одржало оно што је оглашено: да ће ова година бити посвећена светосављуг Зар се не уме тај програм, ни да оствари, ни да испуни, ни да одбрани2"

Са овим истицањем светосавља у први културолошки план, „Идеје" се уграђују у ону велику историјску линију коју су 1932. програмски започели богослови сабрани око „Светосавља", органа студената Православног богословског факултета у Београду, у чему се још једном потврђује, са једне стране, значај омладинске мисли између два рата и, с друге стране, духовни континуитет националне мисли овог међуратног периода.

Потврда овој вези између „Идеја" и богословске интелигенције налази се и у спремности овог часописа да међу своје сараднике укључи три највећа имена млађе генерације српске црквене елите: јеромонаха др Јустина Поповића, др Димитрија Најдановића и богослова Бранка (а ускоро монаха Јована) Рапајића. Друга потврда је рекламни приказ првог броја новопокренуте „Хришћанске мисли“ о којој „Идеје“ имају афирмативан став. (Похвалу је у „Идејама" добио и „Летопис Матице српске“. – Најзад, оправдање овог споја црквене и световне интелигенције на православним основама, налази се у тексту Црњанског „Луначарски и икона" из исте године, где он истиче следећу мисао: „Православље, просто на основу факата, не сматрамо, уопште, изгубљеном духовном и политичком снагом". Ово мишљење потврђује и Владимир Вујић у интервјуу за „Идеје": „Могу додати само толико: да православље нема спољашњег центра камо би га одвлачиле средбежне силе, да је било и остало национално, да носи у себи битно одлике хришћанства и да то хришћанство, кроз себе, може да брани. Није неспојиво са идејом националне државе — када је хришћанска. Али је неспојиво са идејом неизразите, интернационалистичке, заједнице која је организам без кичме."79 Са текстовима баш тих аутора отвара се и она најдоминантнија – полемичка област овог часописа која је дубоко обележила почетак фронтовских сукоба „књижевне деснице" и „левице".

„Идеје", у једној посебној дефиницији, могу да се представе као часопис изразито полемичког карактера. У значајној већини, текстови у „Идејама" прожети су полемичким призвуком. Чак области информација и интервјуа, као и готово сви уводници Црњанског, носе јасан полемички печат (директан или индиректан), док је у самој полемичкој области присутан отворени сукоб. Регистровали смо четири мете овог полемичког обрачуна на страницама „Идеја": 1) туђиноманију, 2) марксизам (у теоријском смислу), 3) „социјалну“ уметност и друге (противничке) појаве „с лева" (часописе, маркантне појединце ...), и 4) постојећи друштвени поредак.

69 Исто, стр. 39

70 Исто, стр. 14

71 „Идеје", бр. 20, 30. Ш 1935

72 Аврамовић, стр. 92-3

73 „Идеје", бр. 13, 6. ТУ 1935, стр.3

74 Аврамовић, стр. 93-4-5

75 Тако нпр. Сима Пандуровић у интервјуу „Идејама"(бр. 19, 23. Ш 1935) одговара на питање „Јесте ли за расну уметност2“: „Свакако. Ако уметничко дело треба да има своју индивидуалну одређеност, оно мора имати и своју ширу, расну одређеност и карактер. Најбоља уметничка дела у осталом била су увек она која су потицала из дубоких корена личности и расе. Времена декаденције у историји литературе управо су и карактеристична по томе што су ти корени почињали кржљавити, сушити се, уништавати..." Иначе, још пет година раније, Бранимир Ћосић у интервјуу са Григоријем Божовићем поставља сродно питање: „Како вам се допада оно што су својим драмама покушали

" Ранко Младеновић и Никола Трајковић, а при-

чом Момчило Настасијевић Поводом њих се много почело говорити о расном изразу", док Г. Божовић даје следећи одговор: „Сам пут ми се необично допада, али сматрам да је то још далеко од расног израза. Даље ми се свиђа то што су многи млађи људи почели да одлазе у Јужну Србију и да тамо траже мотиве и надахнућа за своје књижевне напоре. За сам расни израз треба да лебди сваком књижевнику пред очима пример Јована Цвијића, јер је и он био (поред научара) на више места у својим делима, са једном песничком интуицијом која му је дала ванредно леп расни израз (Бранимир Ћосић, Десет посаца – десеш разговора, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1931, стр. 102)

76 Аврамовић, стр.24

77 Исто, стр. 12

78 бр. 19,23. Ш 1935, стр. 4

79 „Идеје, бр. 18, 16. Ш 1935, стр. 2

(Наставак у следећем броју)

пе = +