Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 29

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

Интервју са др Јеленом Гусковом

Разбијање Југославије без енигме – планирано у кабинетима НАТО савезника

Јелена Гускова је рођена 1949. године у Москви. Докторирала је историјске науке на Московском државном универзитету. Руководилац је Центра за изучавање савремене балканске кризе при Славистичком институту Руске академије наука, експерш у Савету за међународне односе Думе и члан редакције Институша за савремену историју у Москви. Године 1994. је радила у штабу Мировних снага Уједињених нација у Загребу. Објавила је више од двесша педесеш научних и публицистичких радова и приредила седам зборника о Југославији. Прикупила је обимну грађу о најновијим збивањима на Балкану.

Штампала је запажена дела: Од тоталишаризма ка демократији – први резултати вишестраначких избора (1991), Полишички пејзаж нове Југославије (1995), Нове државе на Балкану – први кораци на путу ка независности (1996), Решавање на Балкану – од Бриона до Дејтона (1998), Рашни сукоби на простору бивше Југославије крајем двадесетог века – хроника (1999), Криза на Космету – историја и садашњост (1999), Руска полишика у балканским збивањима (2003) и Историја југословенске кризе 1990-2000.

Како се види, др Јелена Гускова је веровашно најупућенији странац у чињенице протеклог рата у бившој Југославији и зашо ће њени закључци занимаши чишаоце „Књижевних новина" . Занимаће их и чињеница везана за породично стабло др Јелене Гускове – студирајући стара и нова документа у Москви и Београду, открила је да је по мајчиној линији потомак синовца Николаја Черњејева, руског генерала, команданта српске војске у српско-турском рату 1876-1878.

слимана је све ово мање изражено, јер су они дисциплиновани кроз своје верске установе и 0о6реде. Религија их је више ујединила и комунизам је у њиховим срединама био мање разоран, него код православне заједнице. Значи, склоност ка анархији је најприсутнија код православних Срба и ваш народ је ту појаву преточио у пословицу „два Србина, три партије".

Тој несклоности ка слози и солидарности узрок су и српске породичне задруге из прошлости. Оне нису претпостављале неговање ширег колективизма – чему су упућени, рецимо, Руси. То се види и на чињеници да се Срби лакше опредељују за своју завичајну припадност, него за општу – националну. Срби и зато нису знали да артикулишу свој национални програм у последњем рату. Још једна одлика је присутна код Срба, а њу су стално користиле империјалне силе на Балкану – Срби нису лукави и добродушни су у односу на странце. То вас је омело да закључите да су странци увек долазили на Балкан због своје користи.

Ти недобронамерни странци су приметили једну застрашујућу српску заблуду, а она је последица те добродушности, па је увек користе у својој стратегији на Балкану. Та заблуда је у томе да Срби не умеју да уче од историје. Кад прођу крвави ратови, увек закључују да су они били плод стицаја посебних околности, којих у будућности више неће бити. Супротно томе, последњи рат је показао да се те околности понављају, па до рата, увек, долази на основу истог плана. И 1990. су спољне снаге искористиле католике и муслимане против православних – истоветно као и 1914. и 1941. У сва три случаја, поред истребљења Срба, католици и муслимани су коришћени и за разбијање српске државе, или државе у којој су Срби били већина – Југославије.

Објасните нам у чему се састоји шај шири руски колекшивизам, који, како кажете, омогућује Русима да аршикулишу своје националне иншересе2

– Рекла сам Вам. Срби су живели у породичним задругама и оне су утицале да се код Срба изгради снажан индивидуализам. Таква организација није претпостављала залагање за интересе ван уже или шире породице. Руси нису били тако организовани пре Октобарске револуције. Код нас се неговао колективизам целог села – сеоске општине. То је омогућавало много ширу солидарност, па код Руса нема подела – рецимо, према крајевима порекла, које су код Срба веома изражене. Наши интелектуалци, међу којима је и СолжењиЦИН, верују да ће враћање овој традицији спасти руску нацију од разорног учинка комунизма и тренутних тешкоћа при трагању за новим демократским облицима организовања.

Кад сте нас упушили на ове одлике Руса, реците нам да ли је ша склоност вашег народа ка широј солидарности ушрла пуш комунизму у Русијиг

– Мислим да није. Друге две одлике нашег народа, а оне су истоветне и код Срба, омогућиле су лако прихватање комунистичких идеја. И Руси и Срби су склони да се одушевљавају вођама и да лако поверују у „светлу будућност". Комунистички идеолози су то изврсно искористили и у Русији и Србији. Да се вратимо вашем истраживању узрока и последица разбијања Југославије. Наводите да су Срби највише пострадали, посебно у Републици Хрвашској. Многи аналитичари шврде да су Срби могли опстати у Републици Српској Крајини и нагодити сае с хрвашском влашћу да су шо желели. Слажете ли се с оваквим закључком2 – Апсолутно, не! Ништа није зависило од Срба у Републици Српској Крајини. Још мање од Срба у Загребу, Карловцу, Осијеку, Ријеци, Задру, Сплиту и другим хрватским градовима и крајевима. А Туђман је желео Хрватску без Срба, то је очигледно – и о томе има докумената колико хоћете. И без докумената се зна да су Хрвати, у мају и августу 1995, прогнали становништво Републике Српске Крајине.

Да ли би се Хрвашска одлучила за ове агресије да је СР Југославија била спремна да брани Републику Сраску Крајину2

– Прогнозе су незахвалне за оно „шта би било да је било". Туђман је, како сам рекла, планирао Хрватску без Срба и био је уверен да ће то остварити. Но, сигурно је да се он не би одлучио за војну авантуру да је Југословенска армија била спремна да брани Републику Српску Крајину. Али, с друге стране, ни Међународна заједница не би дозволила да се од Хрватске одвоји било који део територије. Посебно, не онај на којем је основана Република Српска Крајина. Видите, ова два чврста става су у супротности – један другог искључују. Баш због тога би Међународна заједница била приморана да посредује. То посредовање би било, уверена сам, без оружаног напада НАТО-а на Југославију. Не би уследило ни етничко чишћење РСК од Срба. ЕУ и САД би помогле Хрватску да остане у авнојским границама. Оне би предузимале мере против СР Југославије, али не оружане. истовремено би спречиле Хрватску да етнички очисти РСК од Срба. Значи, западне земље би нашле излаз, чији би резултати били: 1) Хрватска у авнојским границама и

2) Срби у својим домовима.

Ваше питање је врло занимљиво и на основу овог што сам ре-

кла, може се закључити да руководство Југославије није смело оставити Крајишнике незаштићене. Рата не би било, а патње народа на свим просторима биле би мање, него што су биле.

Госпођо Гускова, рецише нам да ли је сепаратизам Босне и Херцеговине омогућио муслиманима и Хрвашима икакву државошворну, националну или неку другу предност у односу на оно што су од тога имали у СФР Југославији7 – Муслимани и Хрвати Босне и Херцеговине немају ништа више, у државном и националном смислу, од онога што су имали у СФР Југославији. Имају много мање. Пре свега, држава не функционише у авнојским границама, како је, без икаквих тешкоћа, функционисала у Југославији. Тада су све националне и верске заједнице имале грађанска и људска права и у својој и у другим републикама СФР Југославије. Погледајте, каква је данас Босна и Херцеговина. Састављена је од два кантона, од којих је муслиманско-хрватски нестабилан, јер нема политичке слоге између муслиманске и католичке заједнице.

Народи Босне и Херцеговине, да закључим, не желе државу према светским стандардима. Међуверски и међунационални рат од 1992. до 1995. оставио је трагове и међусобно неповерење проширио. А то неповерење се прелива и на односе са суседном Србијом и Црном Гором и Хрватском. Ако погледамо _ босанскохерцеговачке Хрвате и Србе, видимо да они не могу да успоставе везе са својим сународницима у Хрватској и Србији, какве у имали у СФР Југославији. То се односи и на муслимане. И да нема других штета и ова је обавезивала политичаре Босне и Херцеговине да не крећу путем сепаратизма.

Ако имамо у виду да су муслимански полишичари одлучујуће допринели сепарашизму БиХ из Југославије, да ли су замишљали државу овакву каква је данас7

– Не. Алија Изетбеговић је намеравао да од Босне и Херцеговине створи чисту исламску државу. Истовремено, јединствену. Наравно, ова два појма се међусобно искључују, али су оба била у програ-

му муслиманске Странке демократске акције. Алија Изетбеговић је говорио да ће се залагати за хармоничне међунационалне односе, али никад није спомињао ни један други тип државе, осим оног чији би темељи били муслимански верски закони. А тако устројена држава, не омогућава равноправност другим верским заједницама. У држави коју је наговештавао, Срби би били национална мањина, а то би доживели и Хрвати, без обзира што су били ватрени поборници разбијања Југославије и Изетбеговићеви верни савезници у Босни и Херцеговини.

Може се закључити да ни једна од две намере Странке демократске акције није остварена, јер Босна и Херцеговина није ни јединствена, ни муслиманска.

Ако програм јединсшвене државе није успео, како је предвиђено у програму Странке демокрашске акције, има ли изгледа да он успе наредних година7

— Планирајући јединствену и муслиманску државу, Странка демократске акције је превидела две чињенице, што је било типично политичко слепило.

Прво, није поштовала право својине – вредност неприкосновену у савременим државама. Знамо да су Срби били власници земље у Босни и Херцеговини с преко 60%, а пре национализације и пре геноцида над Србима у Другом светском рату, тај проценат је, вероватно, био већи. С толиким земљишним поседом Срба у држави, Хрвати и муслимани нису смели да намећу сепаратизам Босне и Херцеговине без пристанка Срба,

Друго, муслимански и хрватски прваци су потценили Србе. Поред тога што су били већински власници земље, Срби су и снажан по-

литички фактор. Одлучни су да се “

не одрекну своје државности. Верујем да никад неће пристати на унитарну Босну и Херцеговину и то они поткрепљују чињеницом да су једини баштиници средњовековне босанске државе, а да су муслимани и Хрвати, у свом политичком деловању, под утицајем политичке традиције империја које су владале Босном и Херцеговином – Турске и Аустрије.

Сва три народа у Босни и Херцеговини су незадовољна: муслимани би желели унитарну државу, Срби да задрже државност свог кантона, а Хрвати да се издвоје из муслиманско-хрватског кантона и да оснују свој – по угледу на Репу-

блику Српску, или да се уједине с Републиком Хрватском. Пред свима је зачарани круг. Ту се умешала и Међународна заједница, која преко високог комесара влада државом. Истовремено, учињен је велики притисак на Хрватску и она више не подгрева наде лидерима Херцег-Босне да се могу изборити за кантон, или прикључење Хрватској.

Не мислим да и наредних година може доћи до неког помака до унитарне Босне и Херцеговине.

Да ли Међународна заједница може предузеши мере и уредиши Босну и Херцеговину шако да задовољи све шри стране;

– Она то упорно покушава. Но, Срби не дозвољавају да се мења основна одредба Дејтонског споразума а он им гарантује државност у Републици Српској. Из Европске уније је потекла идеја да се унитарна држава оснује тако што би се цела територија поделила на многобројне кантоне. По том плану, Република Српска би имала 12 или 13 кантона, али је ова намера супротна и одредбама Дејтонског споразума и међународном праву. Срби су, категорично, против овакве намере, а нема изгледа да би тако нешто прихватили и Хрвати.

Има ли изгледа да се проблем функционисања Босне и Херцеговине реши шако што би се нове државе (бивше југословенске републике) споразумеле да шешње сарађују и да сшворе неку врсту регионалне уније7 _

– И таква идеја потиче из ЕУ. Обриси јој се не назиру потпуно, али се зна да би поред бивших југословенских република (осим Словеније) у неку врсту регионалне уније била укључена и Албанија. Свака од данашњих држава би у таквој организацији изгубила нешто од свог суверенитета. Ово је тежак пут и вероватно неке земље не би пристале да ишта изгубе од суверенитета – вероватно ни Абанија. Но, ако би се пошло овим путем, сигурно је да би за тако нешто требало најмање двадесетак година.

Моје мишљење да би државе Балкана, па и Босна и Херцеговина, требало да овоме приђу, али самостално. Да не дозволе мешање ни Европске уније, ни других међународних организација, или појединих великих држава. Јер, кад год велике силе најаве своје присуство на Балкану, чине то ради остварења својих интереса, а врло често изазову и рат.

Госпођо Гускова, шша нам можеше рећи о раду Трибунала у Хагуг

– Сложићу се с многим правницима и интелектуалцима из ваше земље и иностранства – у питању је политички суд. У Хагу су судије и тужиоци добили задатак да докажу да је Међународна заједница била у праву кад је Србе прогласила кривцима за разбијање Југославије и за грађански рат у њој. Посебно морају доказати да је била оправдана војна агресија НАТО-а против Срба од 1994. до 1999. и да прикрију највећа етничка чишћења у бившој Југославији. Наравно, најбројнији су прогнани Срби и то са свих подручја захваћених ратом: из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије.

Разговор водио: Слободан Јарчевић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 29