Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 28
ао што је познато, семиоло-
гија је особени приступ кул-
тури који третира људске творевине као комуникацијске чињенице. Све што је човек створио или из природе усвојио — а што укупно чини корпус културе – представља материјализацију неке идеје, стања, осећања, или средство за задовољење неке материјалне или духовне потребе. Културним артефактима човек изражава своје представе о свету и своја стремљења. То је поставка од које полази семиологија, проучавање културних чињеница као знакова. С овим у вези потребно је такође констатовати да у концепту културе који третирају семиолошка проучавања у приличној мери недостаје музичка димензија, иако није позната нити једна етничка или локална култура у историји човечанства која није развијала музичко изражавање.
Музика се издваја из опште културе и посвећена су јој посебна, музиколошка проучавања која много говоре о самом устројству музичких дела, али ни на који начин не повезују своје налазе са осталим областима културе и човекове природе. Другим речима, о музици се зна углавном све осим њене улоге у култури, познато је како се она о6ликује и којим средствима располаже, али није познато шта је то што она саопштава и зашто се то саопштавање износи баш у том, музичком облику а не у вербалном, ликовном или неком трећем. Упрошћено речено, познајемо структуру музике али не и њену функцију.
Семиологија делује као погодан приступ за решавање музичке загонетке јер полази од претпоставке да све чиме се човек служи има неко значење за њега, више или мање јасно односно скривено. Свака се ствар може посматрати као знак за нешто друго — изузев, наравно, оруђа, одеће и станишта са становишта њихове чисто ·практичне вредности задовољења потребе за ефикаснијим деловањем и безбеднијим и угоднијим животом. Музика свакако не спада у ту категорију утилитарних културних појава па је основана претпоставка да она има знаковну природу и да ће семиолошким путем бити могуће доћи до онога што она код ствараоца изражава односно код слушаоца побуђује. Наиме, постоји могућност сазнања људске потребе коју музика задовољава односно карактеристика коју она изражава.
Треба поздравити књигу Музика и знакови“ као један од ретких покушаја у нашој научној средини да се решава проблем музике као културне чињенице, и то покушаја
"Музика и знакови
Александар А. Миљковић
вероватно успешнијег од досадашњих с обзиром на кумулативну природу науке. Знаковно обележавање подразумева раздвајање класичних компоненти знака, означавајући од означеног плана, материјалног носиоца значења од садржаја на који се значење односи. Међутим, потребно је указати на једну појаву у вези с музичком семиологијом. План означавајућег, звук као материјални носилац значења нам је до детаља познат захваљујући разрађеним поступцима формалне, мелодијске, хармонске и тоналне анализе. Методи звуковног изражавања су простудирани или могући за студирање. Али остаје план означеног на шта се музика односи, шта означава, шта казује, како се уклапа у човекову природу и у једну културуг Књига Наде Ивановић представља у нас значајан покушај да се дође до одговора на питање о плану означеног у музичком знаку.
Књига је подељена на два дела. Први део носи назив „Увод у науку знацима", што је преко потребно читаоцима који се до сада нису срели са семиолошким теоријским поставкама. Овај део књиге представља у ствари историјски речник семиологије и веома је користан као такав, додуше кориснији као подсетник за оне који о семиологији већ имају представу него почетницима. Ауторка се, што је и природно с обзиром на обим књиге, не задржава на подробном објашњавању појмова и ставова семиолошких теорија. Међутим, мислим да је било потребно обичном читаоцу који о семиологији нема неку адекватнију представу приближити, разуме се на популарнији начин, тај, да тако кажемо, неуобичајен начин посматрања појава, да би касније могао са више компетенције и више критичности да прати оно што се излаже у главном делу књиге. Но због краткоће, преглед мислилаца и истраживача који су у својим писаним делима спомињали знак само делимично може да помогне овом приближавању.
Кад је реч о првом делу књиге треба споменути и теоријско опредељење саме ауторке. Пошто је, поред осталог, очигледна сврха првог дела књиге и та да омогући читаоцу да може касније пратити други део у коме се ауторка бави семиологијом музике, веома је корисно што је ауторка истакла нарочито оне елементе семиолошких теорија које је усвојила и користи-
ла, без оптерећујућег освртања на све остале који су у супротности с њеним научним ставовима или су, пак, за њих ирелевантни — мада књига Музика и знакови даје, на известан начин, преглед елемената неких семиолошких теорија и независно од потребе за разумевањем даљег текста. Ово вероватно из разлога да би знања о општој семиологији учинила доступнијим. У сваком случају, један овакав преглед какав је дат под насловом „Увод у науку о знацима" не може да шкоди, пошто на српском језику има веома мало таквих студија. Заправо све што имамо јесу управо посебне теорије Пјера Гироа, Едмунда Лича, Ролана Барта, Умберта Ека итд. Можда би Нада Ивановић, са своје добре упућености у семиологију, неку своју будућу књигу могла да посвети једном детаљнијем и непристрасном приказу историје семиолошких проучавања, која би била темељан увод у науку о знацима.
Други део књиге, „Музика и наука о знацима", треба да покаже како изгледа процес примене семиолошких поставки на музику и какве резултате то даје. Аутор полази од претпоставке да музика значи, и одлучује се да открије како и шта значи, то јест на који начин музика изражава нешто друго, и шта је то друго што изражава. Ауторка претпоставља да би, у циљу савладавања тог задатка, требало поћи од човека као ствараоца и конзумента музике, што делује као сасвим исправна претпоставка будући да се чисто музиколошким приступом тешко може да искаже ишта изван самог устројства музике.
Прићи музици као антрополошкој чињеници делује сврсисходније него што би био прилаз с чисто културолошке стране. јер, ако сазнамо која психосоматска дејства стоје иза музичког израза – а с обзиром на свеприсутност музике јасно је да је музикалност антрополошка појава – биће много лакше посматрати музику као културну чињеницу коју свако друштво изражава на неки свој начин као што то ради са говором, одећом, гестовима, изражавањем осећања и уопште свим психичким и телесним способностима. Отуда антрополошка анализа музике представља такође незаобилазан корак ка утврђивању једне битне димензије људског понашања као способности доживљавања и изражавања доживљаја.
130. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ |
Штета је што се књига Музика и знакови, у ствари, не бави више овим проблемом, то јест онолико колику пажњу тај проблем заслужује. Наиме, у другом, главном делу књиге, ауторка изнова приступа давању прегледа теорија које се, овог пута, не односе само на семиологију него и на музикологију, гносеологију, психологију, теорију комуникације и естетику. Истина, она и овде указује на семиолошке приступе, а специјално на оне који су јој блиски. То је Натјеова анализа, која се, што се семиолошког аспекта тиче, дели на три типа анализе: поетичку, која треба да нам говори о искуству и тренутним преокупацијама аутора музике, естетичку (која је анализа слушаоца) и „анализу иманентних конфигурација дела", што би требало да представља уобичајену музиколошку анализу. За ову анализу су на крају књиге дата два примера. Натје је успео да превазиђе оквире уобичајене музиколошке анализе композиција, и тиме је закорачио у њихову семиолошку анализу, али се стиче утисак да се у приличној мери бави и стилским, хармонским и мелодијским детаљима анализираних композиција. Иако је и овај тип анализе семиолошки по свом карактеру, књига нам ипак не даје комплетну слику о постојању знаковног система у области музике.
Позната је претпоставка да је један од циљева науке да што једноставнијом теоријом објасни што већи број чињеница. По томе, семиологија музике каква се до сада развила умногоме још увек није наука. То се може констатовати и на основу ове књиге. Семиолошки као чисто научни приступ је мање присутан. Ово важи и за Натјеову анализу Дебисијевог прелудијума „Тераса за пријеме на месечини“". Њој недостаје још једна димензија својствена семиологији у пуном смислу те речи, а то је антрополошка или, како би је назвао Владимир Дворниковић, карактеролошка. После прочитане књиге Музика и знакови остаје известан утисак да тумачење музике као антрополошке и културне чињенице није изведено до краја. Ово наглашавам, јер мислим да би ваљало да Нада Ивановић прошири свој приступ семиолошкој анализи музичких дела како би семиологија била примењена на целом простору који јој природно припада. Међутим, ова опаска не може покварити општи утисак о књизи, то је јест да је то једна добра и корисна књига, која свог аутора представља као значајног радника у области музичке семиологије.
# Нада Ивановић: Музика и знакови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2002.
Осврт на текући живот
зикујем, наравно, да ме арбитри нашег, ако не најстручнијег, а оно бар најутицајнијег због читаности листа Политика, трајно (Имам утисак да сам ових пола године у привременом кажњеничком статусу...) ставе на индекс непожељних! Умеју чак и људи из Политике и те како то да ураде. Једно време кад је било „Оно“, неки људи се просто-напросто нису скидали са страница Политике; кад је дошло „Ово“, њих већ годинама нема. Разлози су, наравно, „чисто естетске природе"... Читам, некако у исто време, два текста, односно: једну поштену критику – критички осврт без „мане и страха", „Шта су "Сене и опомене'" поводом истоименог избора из поезије Танасија Младеновића (аутор: академик Зоран Глушћевић), аутор Мирко Магарашевић (Борба, Свет књиге, 10. јун 2004) и "песмицу – да, баш песмицу – „Немој“, извесне Светлане Вучковић, по избору, наравно, уредника
28 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Критика и критеријуми
Миодраг Д. Игњашовић
(уреднице2) Политикиног суботњег додатка за културу, књижевност и науку (12. јун 2004). Свака част Мирку Магарашевићу, иначе баш по знању, а и естетској храбрости познатом – бар нама којима је књижевност и љубав, али и струка! Већ првом реченицом да „све нађе своје, па је тако осредњи песник добио свога осредњег критичара" (...), непоткупљиви Мирко је егзактно, како се каже „на и са примерима" довео у питање „величину“ песника Танасија Младеновића, али и – академика Зорана Глушчевића. Наравно, Магарашевић никако није оспоравао научни углед писца Пушева хуманишеша и др. али јесте неодговорног приређивача и „предговарача". Јер угледни академик није овога пута ни издалека био на нивоу свог знања и, још више, одговорности! Танасије Младеновић је значајна по-
јава у српској политици и књижевности, али је, на жалост, песник скромних могућности и остварења. Поштен и одговоран критичар, овога пута Магарашевић, то је морао због саме истине да каже и без обзира ко стоји иза другог и другачијег мишљења!
„Песмица", заиста песмица коју су, вероватно, као и много пута до сада добри песници са чуђењем угледали у суботњој Политици, не само што је насловљена као за какав гимназијски лист или споменар; она је у целини таква. Једна адолесцентна интимистичка исповест, где се „мисли и снови" сакупљају „као бисери" („Немој ни случајно да је покидаш" јер ће се, ето, „расути бисери" и „никад их више нећу скупити", с претњом, наравно, да ће ако то он учини „посећи самога себе" и сл.) завредила је – мисле уредници Политике – да се по-
нуди као викенд – „лепоте" десетинама хиљада читалаца овог, по много чему заиста престижног листа! Срећа је само што Политика многокад у том додатку објављује (Можда баш из пера тих истих уредника7) за књижевност драгоцене прилоге. Али, осим тек понеке песме, „антологија“ коју Политика прави, мање-више, на жалост је оваква: сладуњава, уметнички танка, штавише таква да би јој тешко било места и у локалним новинама... Зашто, поред толиких врсних зналаца којима су – знамо то – врата Политике увек отворена, „неко“ изиграва арбитра кад је савремено поетско стваралаштво у питању2 Стева Раичковић има (поред многих других) једну дивну поетску опсервацију: „Ето шта учини сјај/ Паде глава дану"... Покојни Танасије није и не би ни смео да буде канонизован – ту је Мирко у праву – у великог песника. Али, има ли оправдања за „сјај“ појављивања неке поезије у престижном листу какав је Политика, за поезију попут „Немој“2 Тим пре што то баш у Политици – предуго траје...
Госпођо Гускова, у политичкој терминологији је присутна одредница о Балкану као бурету баруша. Њом се наговештава стална крхкосшт мира у балкан. ским земљама и склоност ста. новника ка крвопролићу. Најде. шаљније сше истраживали грађански раш у бившој Југославији од 1990. до 1999, па нам реците да ли је он последица меншалицитета балканског човека, како шврде једни аналитичари, илџ режија великих сила, како мисле други2
• Рат је избио, јер су га планирале западноевропске земље и Сједињене Америчке Државе, а најавио га је амерички стратег Збигњев Бжежински на Међународном конгресу социолога у шведском граду Упсали 1978, за живота Јосипа Броза Тита. Запањује чињеница с каквом прецизношћу је Бжежински предвидео редослед догађаја за разбијање Југославије. Тад је рекао да ће будући лидер Србије бити проглашен: стаљинистом, диктатором, агресором, противником демократије и реформи, итд. На „Дан Д“ се на челу Србије нашао Слободан Милошевић, па су давно припремље-
не етикете прилепљене њему, а за кратко време је (кад су борбе почеле) додата нова — „балкански касапин".
У књизи „Историја југословенске кризе 1990-1999", навела сам основе овог плана о разбијању Југославије Збигњева Бжежинског.
Значи ли то да за крвави рату бившој Југославији не сносе олговорност југословенски народи,
или, боље речено, њихови лидери последње деценије двадесешог столећа7
• Никако! Ваши лидери и мно-
ги интелектуалци су, и те како, криви за избијање грађанског рата. Бжежински је рачунао с тим да ће се у спровођењу овог плана, Америка ослањати, добрим делом, на помоћ својих савезника у Југославији. Нашао их је међу политичарима, али и у кругу либералне интелигенције – и код Срба, и код Хрвата, и код Словенаца, и код муслимана, и код Македонаца. Наравно, највише код Словенаца, Хрвата и муслимана, јер се код ових народа неговала идеја о стварању сопствене државе и националном и верском одвајању од српске нације и православне религије. С оваквим опредељењем, заједничка држава је била препрека, а ту препреку је требало уклоНИТИ. Кад сте ме питали да ли је на развој догађаја 1990. утицао и менталитет балканског човека, одговорићу Вам да јесте. погледајте мало план разбијања Југославије Збигњева Бжежинског. Уверена сам да он не би могао да се оствари ни у једној другој европској земљи. Посебно, не тако брзо и експлозивно, као код вас. То не би успело ни међу Словенима на северу и истоку Европе. Ми смо друкчији од вас. Северњаци смон нарав нам подсећа на медвеђу. Желимо да се одмарамо, неузнемиравани. Тек кад нам запрети смртна опасност, разгоропадимо се и онда се устремљујемо на непријатеља. Ви, овде, реагујете друкчије, без обзира да ли припадате православној, муслиманској, или католичкој верској заједници. Код вас свих је темперамент ватрен и доследно држите до свог поноса. Ви православци (Срби) сте још и непоправљиви индивидуалци и свако би да наметне своје лидерство. Кад се укаже потреба за колективом, онда се исцрпљујете у стварању његове структуре, циљева и руковођења. Код католика и му-