Народна скупштина

НАРОДНА СКУШПТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

СТРАНА 184

пред собом, и самп знате да је по тој одредби нашег Устава несумњпво, да Круна има право одлагања и распуштања Скуп штине. А тога бивало је и по старом и по новом Уставу, вад год је влада налазила потребе. Радикална је влада била 1891 године; тада су се нроменила само два министра, дошао је други Председник министарства н један нов ресорни министар; п гсао што је иознато, радикална је влада тада Скупштину сазвала за ирви новембар, ну Скупштина се није тога дана састала, већ ју је тадашња влада одложила за 28 или 29 децембар. И ми смо урадилп исто тако. Сазвалп смо Скупштину за 1 новембар, вао што Устав одређује, на смо, онако исто као и радикална влада одложили Скупштину до краја дедембра исте године, као што вндите, учинили, исто оно, штоје урадила и радикална влада. Кад то стоји; кад је Круна по нашем Уставу имала права да одлаже и распушга Скупштину; и најпосле кад је и практиком утврђено п спгурно, да је и раднкална влада то псто радила, питам вас онда, може лп се казати, да се овде не тера политичка освета, кад се ја са друговпма тужим тим п за то, што нисмо сазвали Скупштину за 1 новембар 1892 године? Радио саи оно, што је Устав допуштао; радпо сам онако, како закон и Устав одређују; ту не може бпти одговорности нп по каквом закону, па ни по закону о министарској одговорности. Да би како тако оправдали ову тачку оптужбе, тужиоци су употребили један разлог као да је нарочпто у овој прилици то требало урадити противу нас; као доказ за што се Скупштина у овој ирнлици није могла одложитп 1 новембра, већ чио би се морала састати 1 новембра, тужба помиње потребу пзбора трећег намесника. Тамо се каже да је требало изабрати трећег намесника у ванреднсј Скупштини, п то у најкраКем року. Господо, у Уставу нити има номена о томе да ће се трећп Намесник бирати у ванредној Народн. Скунштини, (жагор) нити да ће се Скупштина састати у „најкраћем" року. Устав зна само за општу одредбу да се Скупштина састаје годишње 1 новембра. Но Устав одређује тако исто и да се по члану 54 Скупштина може и одложити, ако Круна нађе у интересу државном да је то потребно. Тужба у овој прилици мисли да ондашњн Представници Круне нису имали нрава да одложе Скупштину п да за то ми, који смо према потппсалн Указ о одлагању Скуиштине треба да одговарамо за некакво гажење 101 члана Устава. Ну није доста рећи, већ треба да се докаже да ондашње Намесништво није имало сва крунпна права за то, шго је трећи Намеснпк био умро, да су два намесника остала да врше само неке крунске послове, по одредбама башег Уетава и закона. За доказ тога тужба прибегава цитату члана 71 устава, она то чини пепотпуно; узима из тога члана само оно, што иде у прплог тужбе, а превиђа оно што иде у прилог тога да смо ми радпли коректно п добро по Уставу и по закону. Ја ћу вам сад одмах доказати да је ово у истини што рекох. Тужба да би доказала да два Намесника нису имала права да одложе и раснусте Скупштину иозива се на 1 и 2 одељак члана 71 Устава. У другом одељку члана 71 Усгава каже се: да ће у случају осуства једног намесника друга два намесника иуноважно отправљати државне иослове, ако им трећи Намесник унанред да писмену изјаву, да одобрава и приетаје на све што би они учинили у кругу Уставом им прописане власти. Првп одељак члана 71 на протнв нема речи „пуноважно". Овде се вели само толпко да ће друга два Намесника „отарављати" државпе нослове до ирвог састанка Народне Скупштине, која бнра трећег Намесника. Из ове разлике у изразима у ставу ирвом п другом тужба хоће да изведе, као да због смрти ирвог Намесника остала два Намесника нису могла да врше све крунске посдове, да нису имала пуну крунину власт између осталог да нису моглп расиустити Скупштину. На том основу тужба тврди, да смо ми одговорни за према иотпис указа о одлагању и распусту Скупштине

Ну, ире него што пређем на оно шта пише у целом чл. 71 Устава, да се зауставим само на ова два одељка, па да нидимо зашто у првом случају сгоји „ ауноважно" а у дручом пема. У другом случају, кад је намесник жпв , он даје писмено својим друговима да њега заступају догод јс оп на осуству; то је нека врста пуномоћства. Сваки правник зна да се у иуномоћству мора додати и реч „иуноважно", и то је узрок због чега је у првом случају члана 71 Устава ушла реч „пуноважно", а у оном другом случају, кад умре трећи Намесник не може бити ни замисла о њиховом „иуномоћсгву". Мртав човек не може ни пуповажно ни делимичпо другог да овластп. Отуда је та разлика у изразима између првог и другог одељка; није немогуће да је га разлика и ошпика у редакцији. Ви знате врло добро како се у нас граде закони ; знате да је и овај Устав овакав какав је рађен на брзу руку, да у њему има доста погрешака и да није иотпуно добар. Ну, најпосле, било са том редакцијом како му драго, смисао црлог чллна 71 ннје онакав, какав тужба представља. Ту је и Ш-ћи одељак тога чл. 71-ог са својом садржином толпко јасан, да не може битп сумње, да по члану 71-вом Устава, кад умре трећи намесник, остала два врше послове потпуно. Ево тог чл. 71 Устава, који каже: „У свакој од ових прилика обнародоваће се одмах узрок, са којег ће само два Намесника отправљати власт Краљевску". Молим вас, господо, кад се каже да, у случају смрти једнога намесника отправљају краљевску власт, ту се разуме да је њихова власт пуна, да је власт цела. Ако се хоће иро тивно да тумачи, ако се хоће да каже није пуна, треба наћи ј ма какву одредбу за то, ма какав одређен члан у нашем Уставу. Наш Устав набраја, која су права и дужности краљевских Намесника, и кад би Устав хтео да у случају смрти једног краљевског Намесника, остала двојпца не могу да врше пуну краљевску власт, пуноважно, то би се морало одредити јасно. То би био врло важан изузетак, који се не би смео прећутати, п кад се прећугао, и нема га, на тај начин дакле не сумњпво је да у случају смрти једног краљевског Намесника иок. Протића остала дво.јица Намесника имала су пуну краљевску власт, да су могла пуноважно да врше ту власт. Тако су, баш у тој прилпци, схватили своју дужност и ондашњи краљев. Намесници. Они су својом прокламацијом од 4 Јуна 1892 г. казалп да ће иуноважно одправљати државне цослове до првог сасганка Народне Скупштине, која ће изабрати трећег намесника. Као што видите, п Намесници су у овој прокламацији изреком уиотребили реч „иуноважно", Госнодо, кад су Намесници гу реч „пуноважно" употребили а употребилп су је сасвим на основу Устава, јер и није могло бити да они врше краљевску власт само у неколико; кад су два Намесника, па Уставу, обзнанила да ће иуноважно и даље вришти краљевску власт, онда нисмо ми бпли на управи земаљској, већ су били радикали. Па кад су тадашњи министри радикални онда пристали на то, што су два Намесника казала у евојој прокламацији да ће од смрти намесника Протпћа пуноважно вршити краљевску власт; — кад су тада радмкални министрп радили државне послове с њпма, ја не знам како се сад може представвљати то да смо ми криви што смо пристали на то исто, да два Намесника по Уставу имадоше пуноважно краљевску власт и што радпсмо сњимакао представницима да/мекраљевске власти?! И да је доиста ондашњи радикални кабинет потиуно усвојио оно што су два Намеснпка, у својој прокламацији, казала; да су министри у томе били сагласни с Намеспицима и премапогписали уставни акт о томе, донустите да прочитам имена министра, који су ■гу прокламацију према потписали као и садржину те прокламације : (Наставиће се)

Одговорни уредпик Ранко ПетровиБ.

Штампа српско-краљев. државне штампарије