Наша књижевност

+ | |

Хроника | 613

народног живота и народних тежњи. Његова Седма, и у техничкој обради и по садржају, круна је свих његових досадашњих стваралачких опита, У класични облик симфоније, кроз непресушно богатство у тематском ма-

· теријалу и оригиналност њихову, кроз драматичне успоне и сукобе појединих

тема, Шостакович је ставио идеју борбе између реакције и напретка, варварске најезде и слободе. Од увода првог става пасторалног карактера, који кипти лепотама, преко духовитог вођења главне теме у разним инструменталним групацијама уз пратњу удараљки, симфонија иде до олимпијских градација. По тоналној структури блиска је класичној музици и упркос стилској строгости није кабинетски рад него резултат велике уметничке снаге,

у Оркестар Филхармоније и диригент Оскар Данон уложили су максимум одушевљења и полета у извођење овог ремек-дела совјетске музике и, у поређењу са премиерским извођењем ове симфоније пре неколико месеци, успели су да је прикажу много рељефније и убедљивије.

На осмом концерту Београдске филхармоније изведен је, под управом диригента Тршћанске филхармоније Јакова Чипчија, интересантан програм словеначких композиција. Сасвим природно, на једном концерту није могла да се пружи потпуна слика о словеначком симфонијском стварању уопште; програм који нам је изнео Чипчи приказао је одломак из музичке ризнице словеначких композитора. На том концерту нису приказани модернистички експерименти Славка Остерца и његових ученика, ни толиких следбеника атоналне и четврттонске школе који су заузимали прилично место у предратној словеначкој музици, али смо добили програм састављен из дела у композиционој техници умеренијих словеначких композитора, који је показао солидност у третирању музичке материје, способност савлађивања и тежих 'оркестарских проблема и наклоност ка лирици и извесним романтичарским елементима. Углавном, овај концерт је пружио слику такозване западне ориентисаности словеначких композитора, ма да већина (нарочито Лајовиц и Бравничар) компонују и у фолклорном стилу.

Матија Бравничар за програмску подлогу своје увертире »Краљ Матијаж« узима легенду — по мотиву толико омиљену код разних народа и често сретану, али свуда локално спецификовану — о краљу Матијажу, који са својом војском спава под планином Пецом и чека време када ће ослободити своју домовину од туђинског притиска. На тој потки Бравничар распреда драматичне и звучно сликовите мисли, које долазе до кулминације у завршним тактовима фанфара.

Интересантно дело, још интересантније утолико што у југословенској литератури за инструмент и оркестар постоји веома мали избор, јесте концерт за виолину и оркестар Л. М. Шкерјанца. Аутор се овде не придржава класичног гостављања улоге солисте према оркестру: не даје му ни доминантну улогу, срачунату често и на бриљантне ефекте, нити га формално третира по класичном узору. Његов концерт једним махом захвата у целокупно симфонијско ткање, дајући појединим инструментима, са својом јасно изграђеном и разграниченом тематиком, улоге носилаца важних задатака, истичући партију соло виолине само као носиоца најтеже и најодговорније улоге. Солисткиња Ј. Станичева је са пуном озбиљношћу пришла овом доста незахвалном послу. Скромно и поштено се укључила у заједничку интерпретацију овог дела, али се ипак истицала својом лакоћом у владању техничким проблемима и својим подвлачењем мелодиских лепота овог концерта.

Антон Лајовиц, претставник старије словеначке композиторске генерације, био је заступљен својом већ познатом симфонијском композицијом »Каприс«, Духовита и у третирању инструменталних боја и у целокупној звучној слици, Лајовчева композиција је доста изгубила претерано лаганом интерпретацијом, која не одговара карактеру овог дела.