Наша књижевност

На крају, симфонијска поема Блажа Арнича »Шуме певају« дочарава нам, упркос томе што је словеначки фолклор свесно избегнут, извесну повезаност са словеначким народним тлом и са природним лепотама словеначких гора.

Нашим филхармоничарима и програм и диригент били су страни и нови. Међутим, рутина њихова и солидност диригента Чипчија допринели су да је извођење овог концерта било једно од добрих постигнућа наше Филхармоније. Чипчи се показао као студиозан диригент сигурних потеза, нарочито прецизан у ритмичким задацима Развученост у интерпретирању Лајовчевог »Каприса« мора се уписати у грех диригента, док је за поклапање солисткиње у виолинском концерту свакако одговоран и сам композитор.

Девети концерт Филхармоније био је необично привлачан по програму. Чули смо два“ прва извођења и двојицу солиста који се први пут појављују у нашој концертној дворани: прво извођење »Класичне симфоније« Сергија Прокофјева и Виолинског концерта Арама Хачатурјана и солисте: виолинисту Стјепана Шулека и виолончелисту Мирка Дорнера.

Изграђујући се на традицијама које је оставила руској музици група Петорице, Сергије Прокофјев је развијао своју идејну и композиторско-техничку линију неко време наслањајући се на тековине модернистичке западноевропске музике, да би се касније усталио у општим уметничким стремљењима његове домовине. Међутим, у Класичној симфонији Прокофјев је начинио духовит експеримент, скопчан са опасношћу да дело добије карактер копије, којим је потврдио да необичном лакоћом влада и формалним тековинама класичне музике. Успео је да помири класичну форму са модерним садржајем и, остајући увек строго тоналан, да пружи хармоније које, поред све оригиналности и новине, не отскачу од овог класичног облика, него му, напротив, дају прозрачност и погођеност рококо стила. Укратко, хтео је да напише — и успео је — >дело какво би Моцарт написао да је живео у ХХ веку«. Е

Виолински концерт јерменског композитора Арама Хачатурјана заузима у литератури солоконцерата са оркестром место поред најпризнатијих комада те врсте. Извори стваралаштва Хачатурјана потичу од почетка његовог композиторског делања па до данас из јерменске народне уметности. Тесна повезаност са народним тлом осећа се у свим његовим делима, па и у овом виолинском конце“ су. По источњачкој мелодици ово дело потсећа на Римског-Корсакова, по елементима ритма и инструментације, на џез, по форми и честој остинатној пратњи, на класичну музику, по 6с ама оркестра, на импресионизам — па ипак је то скроз оригинална, крепка и надахнута музика. У споју народне уметности и савремене композиторске технике Хачатурјан је нашао идеално решење овог свог уметничкс“ дела. Загребачки виолиниста Стјепан Шулек, солиста у концерту, прикизао нам се као виолиниста солидне културе, који је сигурном техником, ритмичком прецизношћу и топлим тоном савлађивао тешке проблеме Хачатурјановог концерта, |

У Дворжаковом концерту за виолончело чули смо младог виолончелисту Мирка Дорнера. Дворжаков концерт њему је очигледно лежао. Осећајност ове, како бисмо је назвали, »симфоније за виолину и оркестар« пре него концерт, лепоту и егзотику црначких мелодија, ромачтичарске примесе, Дорнер је дао бујно и темпераментно. Оставља нас под утиском да ће. се развити у одличног концертног виолончелисту, каквих је велика несташица у нашој средини.

Михаило Вукдраговић је имао за диригента незахвалан посао праћења двају солиста. Док је у Класичној симфонији подвукао елегантност и прозрачност стила, и рељефно извлачио теме, дотле је у Дворжаковом концерту исувише истицао улогу оркестра над солистом, У Хачатурјановом концерту известан несклад између солисте и оркестра и опет је потврдио да са мало проба, под околностима под којима раде, наши филхармоничари не могу да постигну најбоље

резултате, | Стана Бурић-Клајн