Наша књижевност

ЕР ГА ти ИМА МИ НК

616

Композитори и музичари Београда и Србије, у чије име говорим, придружују се општем и овом данашњем протесту против притиска и терора што га фашистичка полиција врши над нашим словеначким и хрватским народом у западним крајевима који желе и зато што желе да се присаједине Федеративној Народној Републици Југославији. Придружујући се том протесту, наши ком=

позитори — уверен сам не само Београда и Србије него и читаве Југославије — носе у себи једно истинско

и дубоко осећање нераздвојиве солидарности са својом крвном југословенском браћом. У исти мах, међутим, они носе у свести да тај неослобсђени део наших народа није само број и безлична маса, него да је тај део нашег народа дао — у свом духовном, песничком и музичком стварању, у својим лирским песмама и попевкама — безброј доказа да је он аутохтон словенски елеменат, вековима насељен на тим странама, изнад крша и гора Јадранског Мора. Упркос непосредне близине народа Италије и њеног музичког стваралачког генија, тај је наш народ остао свој, са својом душом и својим славенским 0с0бинама, у чистом облику и изразу свог уметничког народног, пре свега музичког стварања“.

Књижевник Велибор Глигорић је, између осталог, рекао:

„Постоји тамо народ словеначки, дивно јединствен у борби за слободу, храбар, пожртвован, пун вере у своју снагу и убеђен у своја права слободног, самосталног живота. Тај народ ставио је своје животе као аргуменат у велику историску жељу слободољубивих народа, југословенских народа, да ступе у заједницу Народне Републике Југославије, коју води снажно и одлучно у будућност маршал Тито, Тој жељи придружио се и антифашистички италијански живаљ у Трсту који је у Народној Републици Југославији видео остварење демократије, земљу и државу где су демократске тековине запечаћене хероизмом народноослободилачке борбе против фашизма. И таквом народу шаљу се опробани, преобучени фашистички угњетачи да га кољу, муче, убијају, да

Наша књижевност

му пале домове. Полициски и други профашистички одреди, којима у глави још буче акламације Хитлеру и Мусолинију, устремљују се зверски подло, кукавички на сва обележја, на сваки израз, на сваки јавни иступ словеначког народа у Јулијској Крајини. Ти одреди свете се народу Јулијске Крајине и Трста за пораз фашизма“.

На крају митинга књижевник Јован Поповић пречитао је резолуцију објављену у целокупној дневној штампи. Наводимо из резолуције следеће:

„Културни радници, окупљени на митингу, одржаном 10 априла 1946 године у Београду, главном граду Феде-

_ ративне Народне Републике Југославије,

дижу свој глас протеста против терора који у зони „А“ Јулијске Крајине врше уз одобравање окупационе војне управе многобројни фашистички елементи цивилне полиције у заједници с велинким бројем фашистичког олоша импортираног у последње време у ове крајеве са свих страна Италије.

Талас најцрњег терора срушио се на храбри слободољубиви народ зоне „А“ у циљу да му се онемогући да изрази вољу за прикључење и уједињење са својом отаџбином. Словени и Хрвати, који су у борби против фашизма пролили море крви, да докажу да имају права на живот и као људи и као народ, прогањају се и данас, годину дана после победе уједињених народа, победе за чије су остварење баш ти Словенци и Хрвати релативно највише дали, Али нису прогањани само они, него и Италијани антифашисти, који се залажу за једино праведно решење проблема Јулијске Крајине, за њено прикључење Титовој Југославији...

То што се данас са знањем и учешћем војне управе догађа у зони А претставља ударац на демократске тековине које је извојевао народ Јулијске Крајине у заједници са народима Југославије, створивши кроз ту борбу величанствену епопеју јунаштва и крви, Ниједна савест не може остати равнодушна на вести 0 злочинима, које под окриљем војне управе врше управо оне фашистичке банде, против којих су се за слободу борили и које

~ ~