Наша књижевност

Мр

па ју ји Уб Зи

У Ма ас рне прре и И о ње МЕ ја а ИЦ

520 > НЕ у Наша књижевност

ства — Јурија Самарина — Салтиков Шчедрин пише: „Русијом се разлеже плач као да се десила нека народна несрећа. А у ствари, истину говорећи, само је један ограничен човек мање. Од онога што је тај човек желео, нама нема добра.“

Каснијих деценија Салтиков је делио погледе најнапреднијих револуционарних струја, које се оформљавају око 70-тих година у „народњаштво“. Али је Шчедрин много раније него његови једномишљеници почео да сумња у непогрешност народњачког става и примипао се „критичарском народњаштву“, а крајем живота дошао је и до критике основног става народњаштва. Пред пишчевим погледом постепено се разјашњава, да сељачко газдинство ·има све капиталистичке противуречности, вера у „народ“ је поколебана, вера у општину одбачена, нада у интелигенцију порушена. Подела сељаштва на слојеве ишла је брзим темпом. Већ око 70-тих година у 46 губернија Европске Русије рачунало се да има више од трећине ситно сопственичких сељачкик кућа, а око 239/0 сељака тога доба могу бити убројани у кулаке. На тај начин, већ у том периоду није се могло сматрати сеоско становништво као економски уједначена маса. Међутим је процес диференцијације ишао без заустављања, потчињен законима капиталистичких односа и стварајући Колупајеве, Разувајеве, Груздеве, Осмушкине и друге. Тај је факат звонио убиствено за народњаке. Кулак и кулаштво нарушавали су стварност ефемерног система економско“ социјалистичке народњачке хармоније.

от-е55

1) Навешћемо сада исказе Лењинове који карактеришу погрешке народњака „Можемо, — пише Лењин — резимирата разлоге нашег разлаза с њима (народњацима) на следећи начин. Прво, само разумевање тога процеса, односно како се развија капитализам у Русији, а подједнако и претставу о том склопу економских односа који претходе капитализму у Русији, не можемо а да не сматрамо као сасвим неправилно гледање народњака, при чему се нарочито важно показује, с нашег гледишта, њихово игнорисање капиталистичких противуречнссти у скопу сељачког газдинства (како земљорадничког, тако и занатлиског). Даље, што се тиче питања о спором или брзом развоју капитализма у Русији, све зависи од тога са чиме се пореди то развиће. Ако се пореди докапиталистичка епоха у Русији са капиталистичком (а баш то је поређење и неопходно за правилно решење питања), мсрао би се развој друштвеног газдинства у капитализму сматрати за и сувише брз. Ако би се поредила дата брзина развоја са оном која би била могућа при данашњем ступњу технике и културе уопште, ондз би даљи развој капитализма у Русији стварно морао да буде признат споријим. А он и мора бити спор, пошто ни у једној капиталистичкој земљи није толики број старих установа које се не слажу са капитализмом, коче његов развој, неизмерно штете положај произвођача, који трпе и од капитализма и од недовољног развоја капитализма.“ Најзад, зар није и сам дубоки узрок разлаза са народњацима баш у разлици основних гледања на друштвено економске процесе. Проучавајући последње, народњак изводи ове или оне поучне закључке; он не гледа на разне групе учесника у производњи као на творце ових или оних облика живота; он нема за циљ да себи претстави свеукупност друштвено-економских односа као резултат узајамних односа међу групама које имају различите интересе и различите историске улоге. („Развој капитализма у Русији“ — Целокупна дела, књига Ш, ГИЗ. 1923 стр. 490).