Наша књижевност

пи а ЕМ РИНРЦ Ните Ив ЧИН НК ЊУ

524 | ђ- Наша књижевност

теријански начин живота: „Прво пију чај, после доручкују, па ручају, после пију чај за вечеру, а на крају и легну да спавају.“ Па шта: изгледа да у овом нема ни „смешног ни зазорног“. Становник 80-тих година дошао је на дуже време и чврсто усео у седло. Он испуњава своју доколицу картањем, сплеткарењем, свирањем на гитари, а највише од свега „труди се да покаже своју добронамерност“. М уметници су почели да сликају миран живот пецача, гитариста, љубитеља одмора, ловаца птица, сплеткаша. А простаци — па они се не интересују ни науком, ни уметношћу, а још мање друштвеним животом. М зато незадовољно перо сатиричара црта незаборавну срдиту слику како свиња прождире истину, а публика около виче: „Фино, терај свињо, терај!...“

Првог марта 1881 године Александра П погодила је бомба Вињевецког и влада је пошла путем отворене реакције. Шчедрин пише скрушено Михаиловском: „Мора се признати, доста је досадно под старе дане сам се борити“. Одломци „Иза границе“ показују да је духом клонуо. Писац пише како је „погледао у стан руског либерала. Вај... седео је сам у своме кабинету, од свију напуштен (пошто су и остали либерали седели исто тако сваки у свом куту, у очекивању накнаде и узнемирено прислушкивали“ ... Чак је и либерални „Европски весник“, у коме је Шчедрин, пошто су му „Записи из отаџбине“ били забрањени (према достави Дегајева, који је обратио пажњу на везу часописа са народњацима) почео да сарађује, викао заједно са осталима: „Фино, терај свињо!“ Руски либерализам уопште није имао своје херојско доба. После Кримског рата, либералне тежње су се унеколико појачале. Али ускоро, уплашен народњачком револуцијом, руски либерализам се смирује и показује своју праву физиономију.

Шчедрин, који болесно преживљује реакцију, и сам у то време физички болестан и придављен морално, пише о „Животним ситницама“ које су обавиле сивом копреном мутно битисање.,„Ах, те ситницеи — тужно уздише сатиричар. Као задах бела лука упијају се оне у човечији организам... Около пустош. Руке клону и сам неприметно зарониш у вртлог дошаптавања или дрских брбљарија“.

Гадни моменти, кидање интереса, удварање интелигенције, каријеризам који је захватио омладину рађају временом код писца сумње у корисиност књижевног рада. 1884 године, после забране „Записа из отаџбине“, Шчедрин пише Михаиловском: „Откад су ми душу за-

творили, немам ни жеље, ни разлога да радим... За читаоца ћу вам рећи да иако га страсно волим, не смета ми да МИ да је велики

| подлац“. || ја

Шта је то читалаце Шчедрин често и пажљиво говори о чита оцу, отвара пред њим душу, интиман је с њим, посветио му је спе- – цијалну карактеристику под насловом: „Читалац“. Шчедрин прави разлику између читаоца — непријатеља, солидног читаоца, читаоца