Наша књижевност

542

Наша књижевност

СТРАНИЦА ИЗ 1941

Ваљају се дани лепљиви, тешки. Тиште.

Воденички камен комад по комад бића дроби, мрви. Драга домаћа земља: големо чудовиште,

увек с понеким млазом топле људске крви.

Изрешетана, парче крпе, дими се она, пуши. Њиве горе. Шуме горе. Да ли горе њене воде2 Пустош оре земљу, камен раскамени. Дим гуши. Облаци, аветињски чамци, небом броде.

Секира у дрво, секира у месо. Дани, непомична маса, једва се покрећу. Сваког јутра вешаног на буковој грани гавранови, гладни пси, обилазе, прелећу.

Шуме као шапатом људским гране брестова и јела на ивици крај сеоског пута.

Чији лик садржи тај восак тела без одела»

Чије је лице та хартија жутар

Бриде, секу месо лисице на руци. Чија колевка дозива у живот мајку

с камом у срцу2 Јутрос вуци

на људе, не људи на њих, дигли хајку.

С неба, горе, грабљивице птице

уз језиве крике смрти сеју семе.

Кроз трипут испреплетене бодљикаве жице

око тела земље, несигурна сенка, провлачи се време.

СКЛОНИШТЕ

Сврдло сирене, цигле, креч и дрво кућа буши кроз ноћ, пробија,

утисне се у поре,

у месо, у вене, у умртвљена плућа мукло завија.

Небо, усталасано море

у румена сванућа

као трешњева грана затресе се, занија све ближе. ~