Наша књижевност

Две године млека ПР

и осмеха и брига мајка хитра зверка

без речи из колевке диже,

утопли крилом, длановима, срцу припија, у мрак носи. Степенице, степенице, степенице

јече све ниже.

Какав то узнемирен сан

грчи мало детиње лице,

знојем ороси

косу, меки ланг

Да л ово у сну плаше злослутнице ил' фијуче ветар, зао дух из бајкер

Да л ово у сну стежу чврсте жице — беспомоћно тело јагњета што пасе далеко од мајке

у кобни дан2

Степенице, степенице, степенице.

Доле у мраку мајка стеже уза се драго тело, руке, лице и ослони мисли уморне о длан.

ВЈ (1944)

Звезде црвени корали са морскога дна, звезде црвене изаткале вест за нас од наше јаве, нашег сна.

~ Наш је сваки наш поток сада с врбом купачицом што се у води огледа, наш је сваки наш луг, сваки брест, наша је свака грана, наше су наше овце, наша говеда, наша су наша стада са звуцима фрула наших чобана, _ са дозивима преко планине, са одјеком у сутон: ој.