Наша књижевност

Мува о ба ај 5 а

ПА ји

554 у Наша књижевнбет

— Ти још верујеш у победу Комуне»

— Он још верује — пита шеф немачки и дугачки комесар преводи — он још верује у победу Русије»

— Свакако. Друкчије се не може свршити.

Већ сам уморан. Скупио сам све снаге да бих био у току, сад већ одлеће свест као крв из дубоке ране. Осећам још како ми пружају руку — можда читају знамење смрти на моме челу. Одиста, у неким земљама био је обичај да џелати пољубе осуђеника пре него што изврше пресуду.

Вече.

Два човека са рукама склопљеним надоле, тешким, лаганим корацима ходају у кругу један иза другога и танким несродним гласовима певају жалосну песму:

Где тама више не бива, Где светло стално се разлива,..

Ах, људи, људи, маните то! Можда је то лепа песма, али данас, данас је предвечерје Првога маја, најлепшега, најрадоснијег празника човека. Покушавам да запевам нешто весело, али можда то звучи још жалосније, јер се Карлик окреће у страну, а отац брише очи. Не мари, нећу се дати, певам даље, а они се полако придружују. Предајем се сну задовољан.

Рано јутро Првога маја.

Сат на торњићу казненог завода избија три. Први пут га сада јасно чујем. Први пут откако сам ухапшен при пуној сам свести. (Осећам свеж ваздух који кроз отворен прозор јури надоле и облива моју сламарицу на поду, осећам стабљике сламе што ми истовремено жуље груди и трбух, из сваког делића тела проистиче хиљаду 60лова, а тешко ми је да дишем. Нагло, као кад бих отворио прозор, видим јасно: ово је крај. Умирем.

Дуго је трајало, смрти, док си стигла. А ипак сам се надао да ћу се с тобом упознати тек кроз много година. Да ћу још живети животом слободног човека, да ћу још много радити и много волети и много певати и по свету путовати. Та тек сад сам сазревао и имао сам још много, много снаге. Више немам. На издисају је.

Волео сам живот и ради његове лепоте ишао сам у поље Волео сам вас, људи, и био сам срећан кад сте ми љубав узвраћали, а патио сам кад ме нисте разумели. Ако сам кога увредио, опростите ми; ако сам кога обрадовао, заборавите! Нека жалост никада не буде спојена с мојим именом. То је мој завет за вас, тата и мама, и сестре моје, за тебе, Густино моја, за вас, другови, за све које сам волео и који су мене волели. Ако мислите да ће плач спрати нанос жалости, плачите за тренутак. Али не тугујте! Живео сам за радост, умирем за радост и била би то неправда када бисте ми на гроб поставили ан-

ђела туге.