Наша књижевност

Репортажа писана с омчом о врату 555

Први мај! У ове сате већ смо устајали на периферијама града и припремали своје заставе. У ове сате на улицама Москве већ су наступала прва одељења на мајску параду. М сада у ове сате милиони људи воде последњу битку за слободу човека и хиљаде падају у овоме боју. Ја сам један од њих. А бити један од њих, један од бораца у последњој бици, то је дивно...

·.. Пузим потрбушке, тихо, што тише, као да је сва слава смрти у том да никога не пробудим; допузио сам и пожудно пијем воду са дна заходне шоље.

Не знам колико је то дуго трајало, не знам колико сам дуго пузио натраг. Свест опет ишчезава. Тражим било на својој руци. Ништа не осећам... Срце ми се попело високо у грло и сада нагло пада доле. Падам и ја с њим. Падам дуго. Успут чујем још Карликов глас;

— Оче, оче! Чујеш! Јадник, већ свршава.

До подне дошао је лекар.

Али ово све сазнао сам тек много доцније.

Дошао, прегледао ме и завртео главом. Па се вратио на болничко одељење, исцепао умрлицу коју је синоћ већ испунио мојим именом и рекао са стручним познавањем:

— Коњска природа!

ЋЕЛИЈА 267

Седам корака од врата до прозора, седам корака од прозора до врата.

Познато ми је.

Колико сам већ пута прешао ово растојање по боровим даскама панкрачке ћелије! Можда сам баш у овој ћелији негда седео зато што сам сувише добро видео последице штетне политике чешких малограђана за чешки народ. Сада мој народ разапињу на крст, испред ћелије ходају немачки стражари, а негде напољу слепе политичке суђаје поново преду нит издаје, Колико је столећа потребно човеку пре него што прогледаг Кроз колико је хиљада ћелија морало човечанство да прођег МИ колико их још преостаје2 Ах, Нерудин, мали Исусе, томе путу човечанства ка спасењу још никако нема краја! Али: оно не спава више, не спава!

Седам корака натамо, седам корака наовамо. На једном зиду кревет за склапање, на другом невесело смеђа поличица са земљаним посуђем, Да, и то познајем. Само, сада је све мало механизовано, грејање је централно, кофа је замењена клозетом, — а што је главно, људи, људи су механизовани. Као аутомат. Притисне ли се дугме, то јест заклопара ли се кључем у брави или отвори оканце — а затво-

А Му 4 ј