Наша књижевност

|

3 ; | –

556 у Наша књижевност

реници скоче, па ма шта радили, стану мирно један иза другога; отворе ли се врата, а старешина ћелије избаци једним дахом: „Асћеипе! Сејесуозђепхесће кђеЈео ти гајтапајез тогапше!“

Тако дакле: 267. То је наша ћелија. Али на овој ћелији аутомат не функционише сасвим исправно, Скачу само двојица. Ја за то време лежим на сламарици испод прозора, лежим потрбушке, недељу дана, две недеље, месец, шест недеља — и поново се рађам: већ покрећем главу, дижем руку, већ се подижем на лактовима, чак сам покушао да се окренем на леђа... Дабоме, брже се пише него живи.

А и ћелија проживљује измене. Место тројке, обесили су на врата ћелије двојку, сад смо само двојица, нестао је Карлик, млађи од оне двојице људи који су ме сахрањивали уз тужну песму. За њим је остала само успомена на добро срце. Стварнб, видим га једино у полусну, само последња два дана његова боравка с нама. Стрпљиво прича свој случај, увек испочетка, а ја усред причања редовно падам у сан.

Зове се Карел Малец, механичар је, радио је на дизалици у Рруднику негде код Худлица и носио отуд експлозив који је био потребан за домаћу борбу. Има већ две године како је затворен, сада ће поћи на суд, можда у Берлин, цела велика партија, ко зна како ће се то свршити, има. жену и два детета, воли их, много их воли, „али била је то ипак моја дужност, знаш, ништа друго нисам могао да радим“.

Преседи крај мене дуге часове и приморава ме да једем. Не могу. У суботу —- овде сам већ осни данг — прибегава највећем насиљу: рапортира да нисам још ништа окусио откако сам овде. Наредник,

" вечито забринути болничар у СС униформи, без чијег знања чешки

лекар не сме да препише ни аспирин, сам. доноси лончић дијеталне супе и стоји крај мене догод је не поједем. Карлик је веома задовољан успехом своје интервенције и другога дана сам у мене налива лончић недељне супе. 5

Али даље се не може. Разбијене десни не могу да здробе ни раскувани кромпир недељног гулаша, а стегнуто грло брани се од сваког тврђег залогаја.

~ — Ни гулаш, ни гулаш неће — нариче Карлик и тужно клима

главом нада мном.

Па с апетитом почиње да једе моју порцију, коју поштено дели са „оцем“.

Ах, ви, који нисте преживели четрдесет другу годину на Панкрацу, ви не знате, ви не можете знати шта је гулаш! Редовно, чак и у најгора времена, када је желудац рикао од глади, када су се у време купања појављивали костури превучени људском кожом, када је друг другу макар очима крао залогаје из његовог дела, када је и одвратна каша од сушене зелени, разређена разблаженим екстрактом парадајза,