Наша књижевност

Идила у Руденици 115

— Чујте и покајте се! Изиде аждаја и обзину свијет васцијелџ Овца и јагње сами од страха скачу у чељусти њезине. И дана јој од ђавола влас за четрдесет и два мјесеца, а потом огњени тријес удра аждају у главу и стрмоглави се аждаја у језеро погано...

— У'ватило га оно опет, — шапутали су сељаци и по трипут се крстили.

М1

Девојке почеше прве да се виђају. Ми смо женска страна, мислиле оне, па се осмелиле, те ево их час у мађупници код чика-Луке, час код Серафима у његовим собама, а предвече прошетају, богме, и до суднице.

Ради некако најдосадније, јер школа не ради, До подне још које како. Пређе поток и за велика сунца завуче се у гај, седне на свој престо, како је називала удубљење у великој рачви, па тако по сатдва ћути с књигом у руци, а готово је и не чита. Понекад избије из густиша веверица, погледа је својим живим очицама као мало дете и опет се узвере уз дрво. У близини се осећа речица, која је сад, за летњих жега, само малени планински поток, али се ипак, у тишини, понекипут разабере једва чујно преплитање таласа и допре готово неосетни дашак с воде који расхлађује зрак.

Кад се приближи подне, па омарина освоји и влажну хладовину луга, а најдубља тишина притисне цео предео, Ради дотужа самоћа. Одлази међу људе да разговара, да руча код Елвире и Мире у манастирској кујни, да слуша увек насмејаног и веселог чика-Луку, да осети материнску благост њихове мајке. Све се више код њих бави. Тамо у школи, она двојица, отац и син, све су замишљени, иду као у сну, и као да се колебају пред неку тешку одлуку...

Ужина је често код Серафима. Њега некако и не сматрају више за мушкарца. Нарочито кад су у његовим собама, где је све чисто и на нокту као код какве уседелице.

Код њих, калуђера, две су крајности: или се запусти, па кад му уђеш у ћелију, све покапано од свеће, постеља ненамештена, јастуци се црне колико су прљави, а он чупав, смрди неопран и знојан; или У оној самоћи у пустом животу, почне да се пирка, кицоши, везе гоблене, удари у дрворез или малање —- од чамотиње и од страха да не буде као они други, чупави.

Такав је баш Серафим, Упочетку да се искидају од смеха: онако личан, коса му колмована као на филму, снажне руке за узду и сабљу, а он ће тек меким гласом:

— Да видите што сам набавио један препочетак: Дафнис и Хлос под дрветом, — па показује гоблен који је почео и пред њима протне по коју иглу да покаже своју вештину у слагању разнобојних свилених конаца.

Обично је у неком шареном шлафрбку који му лепо стоји, али Та чини суженицом. Најсмешнији је кад се узврда да на примусу