Наша књижевност

116 5 Наша књижевност

спреми чај. Сврши спретно, брзо и најпипавије послове, изнесе неке порцеланске шоље, предратне бисквите на послужавнику, коцкице шећера као снег беле.

Једном бану Пуниша. Срећом нису везли. Седели за чајем.

Пуниша их одмери подругљиво. Серафим се покуњи; преко његова лица пређе нека чудна сенка. нелагодност, помешана с одвратношћу, која се нагло претвори у љубазност.

—- Гледај ти пустињака међу... нимфлама, — рече Пуниша запињући и као досећајући се да ли се баш тако каже.

Елвира погледа очајно у Раду кад Пуниша седе као човек који се одлучио да се и он мало позабави у друштву. Рада се диже.

_ __Ви сигурно имате нешто важно...

__ Остан'те, молим вас, — рече Пуниша и притисну је руком Пс. рамену да седне. Тражио сам баш вас, обрати се он Елвири и баци на сто један коверат. — Ево ваших легитимација. Потврдили их у сре зу. Нико ништа није посумњао. Ви сте остали Мира — окрете се он Елвириној сестри, — а ви... Ви више нисте Елвира, него Јелица... Јелица Поповић... Ха, ха, фино сам то удесио! Лично сам ишао у срез.

Он се маши за коверат и поче да вади легитимације. Елвири пружи њену, мало се наклони и рече.

__ Много сте лепши у природи, него на слици.

И заколута победоносно очекујући захвалност. Одједном сви некако опазише да је пијан, Девојке се збунише и ниједна му не захвали, —- Догод сам ја овде, ништа вам се не може догодити. Да поткаже нема ко, а баш кад би наишли, ја бих тебе и Миру склонио на бачије. Имам тамо човека. Ни сам Хитлер не би вас нашао.

Његов заштитнички тон и тикање, које му се омаче, би свима непријатно. Сви оћутнуше.

— Бојим се за тату, — рече Мира да прекине непријатно ћутање.

— Не берите бригу, — одговори Пуниша. Добра је ова Серафимова камуфлажа: ником не би пало на памет да у манастирској кујни тражи Јевреје.

Серафим га послужи чајем, али Пуниша одмахну руком.

— Дај коњака ако имаш | __ А Костав де он штучег — окрену се он Ради. — Отишао је у Београд. Кажу, почињу предавања, — одговори

Рада и поцрвене.

— Шта ће он у Београду» Тамо га добро знају. Ваљда није луд да иде мечки на рупу! Има специјална још пре рата његово име У картотеци. Отишао је он на другу страну, тамо где га је срце повукло!“ — Море, Пуне, — умеша се благо Серафим, — нек се сваки вади како може...