Наша књижевност

Идила у Руденици 117

Пуниша поћута. — Све је то онај шерет удесио, али доћи ће нам на ђунију, одговори он и призвук мржње затрепта у његовом гласу.

— Шта ви знате, — рече љутито Рада, можда је и код Ђорђа. Звао га је.

— Није. Знам ја све ко је тамо, — одговори уверено Пуниша.

— Ех, откуд ћеш знати ко је сад тамо у Босни са њим2! — умеша се опет Серафим.

— Каква Босна! То проносе сељаци, промрмља Пуниша. — За

Њих, чим неко изиђе из нашега среза, као да је отишао у бели свет. Ено Ђолета у Ранчи, мобилише.

— А шта се то вас, на крају крајева тиче! Отишао, па шта =— обрецну се Рада.

— Како шта! Зато се данас заврће шија целој фамилији! Да нисам који сам, учитељ би сместа погодио логор. Све је то његово масло. Учитељ, токорсе, просветитељ народви, а овамо му пуни уши кога год сретне: „Сад је, вели, ствар јасна: Руси напредују; има само једна политика: Удри Швабе, држи се Руса!“ Е

И Пуниша поуми да опсује, али се уздржа. Елвира благо рече:

— Они су много добри људи. Кад смо овде побегли, тата му је све рекао и склонио све код њега... и ствари, и паре.

Пуниша одговори блажим гласом:

— Нека их ђаво носи! Ако ко треба да се љути, нека се љути Ђоле. Он га је мобилисао.

И сам нали себи коњака.

ж

О Госпојини као да Руденица мало оживе. Чу се секира и сељаци опет почеше да сносе грађу у стругаре. Одржа се нешто и сабора. Симион огласи мобу и поче сакупљати сељаке по њивама и ливадама,

Чу се да Рада оде у Београд. Неста и Мире и Елвире, Али неки што су вукли грађу одозго са Глобочела рекоше да су срели три девојке с ранцима на леђима с неким сељаком; ишле су у правцу Санџака.

На Миољдан пуче глас о погибији учитеља Симе и Глувога Пророка. Учитељ је освануо заклан под оном јабуком пред школом где је клупа, а како је убијен Пророк, причало се свашта. Веле да су му више главе нашли ишчупан језик.

Ова два догађаја узбудише Руденицу јаче него казнена експедиција или рат у Русији. Сима учитељ и Глуви Пророк били су ту одвајкада; без њих се није ни могла замислити Руденица, а, гле, и њих неста. Старци рекоше:

= Е, ово сад настаде пошљедње вријеме!

Сви су се домишљали ко је убио учитеља, ко је заклао Пророка и ишчупао му језик. Заподеше се свакојаке приче, све шапатом и у четири ока. Једни су говорили да је то учинио капетан-Ђорђе, да се