Наша књижевност

СЕДАМ ПЕСАМА

ДРУГАРИЦА

Када ти руке клону уморне, отшкрини само на радионици врата и погледом позови мене,'

моје су руке увек за помоћ орне, моје су руке два крилата алата.

Када ти зовнеш, доћи ћу увек лака, сто својих пустићу мисли и послова, бацићу мотику насред повртњака, спустићу мало дете са колена,

из најслађих ћу пренути се снова.

Уз мене буди увек пун полета

не бој се најгорих препрека, напора. Помишљу само ти позови мене,-

и доћи ћу па била негде накрај света, негде преко вода дубоких и гора...

Дочућу те и са птичијега лета,

иза непробојних зидова и брава,

и доћи као на крилу мећава; _ Преко ноћи све сметње биће оборене, као да ти је помагале десет чета.

Ни пред којом сметњом ти се не уклони; ако су понори, ја ћу их засути; померићу их с пута, ако су стене; сатрћу, ако су противници љути.

— У часу тешком сваком ти само зови мене...

Ако си уморан, умора скинућу чини; дићи ћу га, па ма се дизао тешко