Наша књижевност

120

Наша књижевност

кб три камена из увале груба.

- Ти смеј се увек, док је у близини

мојих руку, благих и вредних голуба.

Одагнај облаке брига с лица.

У наручја моја ти положи мирно сваки рад тешки, људску сваку муку, и бригу за далеко кретање свемирно. Ти смеј се увек, док је мојих руку, руку жениних, чаробних палица.

РАЂАЊЕ КЊИГЕ

Нагнута од јутра рана слагачица стихове чита

и ниже у оловна слова,

а све слуша како низ дунавска игралишта утабана

галопом пролеће хита,

како топи дунавску пољану

и уз брегове се пење

зелена поплава биља. Слагачици руке сваки час стану замишљене као руке везиља.

Не чује више глас машина

што дишу дубоко и трудно

као жене што ће да роде;

све друго чини јој се узалудно сем то бујање пролећне воде.

Девојачким срцем чује само тајанствено буђење заметака, женски топло њива дисање.

Све друго чини јој се узалудно: читање, штампање књига и писање.

Не види како руке вољеног друга као над ливадом бубе

лете од слова до слова;

очи јој се низ поље губе

где зеленим се словима штампа пролећа књига нова.