Наша књижевност

Седам песама

12!

И ту усред хартија и справа прошапта крај себе другу речи што их пре није знала, као да јој је певачица

на раме пала

па јој дошаптава,

Гле, Дунав је пун цветалих грива, Дунав зове све јутро мене

да потрчим преко пене

сао преко сремских њива.

Зове ме све јутро неко,

не бих знала казати ко је,

да побегнем од слова и справа, да се грању између рачава попнем где гнезда стоје.

Гледај, небо као узаврело млеко кипи преко рубова

и врело дише.

Води ме да читам стихове

што их пролеће зеленим словима по земљи пише.

Нећемо издангубити ништа, поведи ме дан један само да седнемо у шуму око сунчевог јутарњег огњишта да га се нагледамо.

Води ме у пролећа радионицу зелену, срцу се моме жури,

а кад се отуд вратимо,

биће готово у трену ~

што смо радили сатима,

оловна слова ова

биће лака као мехури.

— за земљу си везана као дете

од утробе мајчине још неотргнуто, младић с прекором рече. —

Зар ти је важно сада то грање,

и воде бујање

и цвеће жутог