Наша књижевност

122

Наша књижевност

Ми смо сејачи и морамо у машине најпре бацити ова семена жива, па онда ићи да гледамо

како као младо млеко

живот из земље пршти,

како сељаци пшенице прегршти бацају у недра њива.

· Морамо сачекати да из машина

излети рој лептирица,

па онда гледати под небом превртање облачних голуба, ницање пољем клица

а крилато рађање буба.

Песникове бесанице морамо прво претворити у књиге нове, развејати његове покличе. Слушај, песник нас зове,

песник нас у помоћ виче.

Писао је по целе ноћи

у грозницама надахнућа,

звао на велике подвиге;

то морамо од заборава спасти. Морамо најпре чути

шуштање његове књије

па крила првих ласти.

Морамо још остати на мети, песникове морамо речи

као пуне крчаге

широм земље разнети,

па онда једно другом

речи говорити благе.

Изнад оловних мравињака слагачицина рука опет прелеће и подрхтава.

И чује се опет само како куца срце људи и справа.

Каква то бела једра дижу јутрос машина руке2