Наша књижевност

622 Наша књижевност

захтевима комада, са могућностима наше опере, са могућностима режијске реализације, са бројем и стањем ансамбла, са тескобом наше сцене — претставља са успехсм решени задатак. Складност у целокупној слици реметили су једино поједини солисти који су, у немогућности да се издигну изнад манира и шаблона на које су иначе навикнути, доводили до местимичног вакуума у овом иначе успелом извођењу.

Редитељ Никола Цвејић показао је у овој поставци до сада највећи домет својих редитељских способности, Ако изузмемо сцену помрачења у прологу, у којој су и народна маса и главна лица били исувише статични и равнодушни према једном тако крупном и неочекиваном догађају, ако изузмемо извесна не-

мотивисана ћутања на позорници, у очекивању нове певачке нумере неиспуњена бар неком радњом, Цвејић је оперу режијски поставио живо и снажно, већином рељефно и убедљиво. Хорови, који у овој опери играју тако велику улогу, били су динамички и у великој мери су се укључивали у ток радње.

Личвост Игора у интерпретацији Холодкова нажалост није имала оне епске ширине и јуначке убедљивости која је тој улози пстребна. Некада одличан глумац и певач продорне снаге, Холодков данас доноси недовољно живу и уверљиву слику вође једног народа, у којој видимо видне трагове једне добре певачке школе.

Јарославна Злате Сесардић је студиозно дата улога, са лепим гласовним материјалом. Музикалност и још неразрађене глумачке предиспозиције ове певачице дају наду да ће се систематским радом оспособити и за тешке улоге.

Кнез Галицки, распојасани покварењак који искоришћује своју кнежевску титулу на штету народа, у интерпретацији Николе Цвејића имао је сву скалу динамизма потребну за ту улогу.

Ивић, као Владимир, певајући форсирано и аутоматизовано, није се уживљавао ни певачки ни глумачки у своју улогу. :

Хана Кончака је Бородин замислио не као деспотског освајача и угњетача поробљених Руса, него као јунака који де по части на равној нози са заробљеним кнезом Игором, а разликује се од њега само својом азијатском бујношћу и сладострасношћу. Жарко Цвејић је ту улогу дао гласовно беспрекорно и глумачки изразито, али без довољне импозантности, достојанства и самоуверености моћног азијатског владара и освајача, а местимице чак и на граници комике.

Меланија Бугариновић, у улози Кончаковне, подвлачила је оријенталну тромост и у споју са статичном и крутом интерпретацијом Владимира губила се страственост и лиричност овог љубавног пара.

Ивановић и Братуш тумачили су фигуре двојице лукавих паразита Скуле и Јерошке рељефно и детаљно, са подвученом комиком код Братуша и са нарочито добром дикцијом код Ивановића. И епкзодна улога. Овлура сасвим је добро лежала Драг. Петровићу. У

Хорови, које је спремио Милан Бајшански, ненавикнути на тако велико учешће у радњи, углавном су се одазвали овом крупном и замашном залатку. Балет, бројно недовољан за импозантну сцену у Половецком логору, изводио 1е већ од раније играну кореографску концепцију те сцене.

Диригент Оскар Данон истрајним, марљивим и дуготрајним радом успео је да оствари најбољу оперску претставу од ослобођења до данас. Жаром своје уметничке личности и својим темпераментом уносио је у свој диригентски стил нов израз, водећи оркестар и сцену сигурно и суверено. Далеко од тога да се заустави на стеченом знању и да се укалупљује у диригентски шаблон, Данон је и овога пута показао да је његова уметност у сталном успону и развоју.

Костими Милице Бабић-Јовановић имали су сјаја и колорита, а успелим декорима А. Вербицког згодно су искоришћене могућности наше сцене.

СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН

« огалнонгарненсоцагина заљеце- коша