Недеља

15рој 6

Страна 7

нис1в увидели да оте ми отежали и онако тежак задатак? За тим се окрете Нини и још љубазније рече: — Испричајте ми, чедо моје, све што сте дознали. — Ах, на жалост нисам дознала нигата одређено, ништа, што би вас могло интересоватн. — Па причајте ми о томе што рекосте да се у кући дееило. — Ја о томе само слутим, нагађам, а шта је то управо било, ја не знам. Можда се и варам. Али мени се ове чиии, као да смо пред неком катастрофом. Г-ђа Фофеловица иде по кући као убијена. Све бих рекла, да више не верује ни госпођици Мадлени. — А господин Фовел? — Мора да му се десшта нека несрећа. Од синоћ то није онај човек ни дај Боже. Он је узбуђен и тако расејан, да ми је и сама госпођица Мадлена рекла, да се чуди шта му је. И господину Луцијану пало је у очи чудновато понашање очево. Он, који је \вектакољубазаи, сад је прек и страшно напрасит. Изгледа ми као да покушава да се савлада. Чим угледа госпођу, очи му некако чудновато севају. Синоћ, кад је цошао Кпамаран, оп на један мах I зађе из собе рекавгаи да има посла. Г. Вердире радосно узвикну и пре1 ;иде Нинино признање. — Но? упита он окренувши се Про сперу. Г. Фовел је неповерљив од првог тренутка. Он сад тражи доказе за оно писмо... Јеоу ли даме т-.уд год отишле? упита он Нину. — Јесу. — Па шта је учинио г. Фовел? . -— Остао је код куће. — Више нема сумње! повика Вердире. Он тражи доказе за оно писмо и наћиће их. 0, сироти Проспере! Видиш ли кзлико нам је нахудило оно твоје пиемо'?!. Ове речи објаснише Нини у неколико целу ствар. — Сад разумем! повика она. Г. Фовел зна све! — То значи: он мисли да зна све, а

оно, што му је у писму јављено, много је горе него што је у истини. — Сад разумем и ону заповест, коју је издао г. Фовел, као што ми рече г. Кавејон — рече Нина. — Какву заповест? Г. Кавејон каже да је г. Фовел заповедио своме собару, да лично предаје сва писма, која у кућу долазе па ма на кога да су упућена. — А кад је издао ту заповест'? упита г. Вердире. — Јуче по подне. — То је оно чега сам се бојао. Он смишља како ће се осветити. Али, да ми није доцкан да се могу покварити његови планови. Да ли ће нам поћи за руком да му заклопимо очи, али тако да може видети, да је оно анонимно писмо лажно. Он је замигаљено ходао по соби. Просперово писмо покварпло је његов тако добро смигаљени план. — Хвала ти на извешта ; у, чедо моје — рече г. Вердире Нини. — Сад се брзо вратите кући али будите на опрези, јер може врло лако биги, да г. Фовел мисли да сте и ви у комплоту. Али Нина не оде одмах из собе. — А Колдас? упита она бојажљиво. Проспер је већ једном чуо то име. Он је то име чуо кад му је иследни судија читао протокол у коме је била Нинина библиографија, али га већ беше заборавио и никако се не могаше сетити где га је то чуо. При помену овога имена подиђе језа г. Вердиреа, овога човека челичних живаца. — Ја сам вам обећао да ћу дознати где је Колдас, и ја ћу испунити своје обећање — рече он. До виђења. Било је подне. Г. Вердире био је гладан. Он зовну госпођу Александру, која после кратког времена постави сто између прозора, за којиседоше г. Вердире и Проспер. Али намргатено чело г. Бердиреа не могаху разведрити ни укусна јела, ни одлично вино.