Недеља

Страна 8

На запиткивање госпође Александре одговарао је само: -— Пст! пст! Немојте ме бунити... То је било први пут од како га је Проспер познавао, да је на његовом лицу приметио израз немира и очајања. Чак и речи беху му несигурно изговорене. Проспер, који се не усуђиваше да га узнемирава, биваше све немирнији. — Ја сам вас довео у ужасан положај јел'те? упита проспер на послетку. — Разуме се — одговори г. Вердире. Реч „ужасан" сасвим је на свом месту. Шта сад да радим? Да ускорим, да убрзам ток догађаја, или да мирно чекам? А ја имам свете обвезе и дужности ... Ја већ видим да не могу ништа учинити без истражног судије. Он ми мора помоћи... Хајдете са мном!... X. Као што је г. Вердире предвиђао, утисак оног анонимног писма био је ужасан. Било је јутро. Г. Андреа Фовел оде у кабинет за рад да прочита писма, која су дошла. Он је прочитао десетак писама, кад му до руку дође и оно кобно писмо. Рукопис му је изгледао познат. Било је очевидно, јеписацписма намерно извртао рукопис. Банкар на један .мах постаде немиран, а ни сам ре знаде зашто. Рука му је дрктала кад је преломио печат. Шта?!... Његова жена вара; она обасипа својом мплошћу једног бедника, који краде њен накит и она постаје саучесник његов. То је био смисао анонимнога писма. У први мах г. Фовел не м^гатпе да се прибере. Тек после неколико минута он се мало смири. — Срамна клевета! повика он. Згужва писмо и баци га у камин, на коме није горела ватра. — Нећу о томе више ни да мислим! рече он полугласно. Али он не могаше а да не мисли о писму и његовоЈ садржини, и што је више о њему мислио, бивао је све гне-

Број 6

внији, док најзад у гневу не дође до тогастепена, у коме немаурачунљивости. — Ах! повика он, да само знам тога подлаца, који је писао ово анонимно писмо. Да ми је сад овде. Тада му паде на ум, да му писмо може показати какав траг; за то га он узе из камина, метну га на сто, поравни га и поче проучавати руколис. — Можда га је писао ко од мојих чиновника, кога сам увредио — помисли г. Фовел. Али он не нађе међу својим чиновницима ни једнога, који би био способан за такову нискост. За тим погледа на којој је пошти било писмо предато, мислећи дг ће му бар то што год објаснити целу загонетку. На куверту је био жиг поште у улици кардинал Лемоен, али тај му жиг не разјасни баш ништа. —- Не! повика он. Ја не могу вшпе бити у овој неизвесносги. Показаћу писмо жени. И он хтеде да пође, али мис-то, која му сину у глави, укочн му све живце и примора га да осгане на столици. — Али ако то буде исгина? прошапга он. Ако ме она заиста вара!... Ако покажем писмо жели, она ће се од сад још боље чуватн, и могуће јз, да је онда нећу никад дознати истину. И оно, гато је г. Вердире предвиђ 10 и слутио поче да се испуњава. „Ако г. Фовел", рекао Је он, „не пође за првим утиском, ако се проми ^ли . . . онда нема наде за нас". После дужег премишљања банкар се реши да писмо не показује жени, али да на њу пази. Као што је у писму казато, дијаманти његове жене били су заложени. Ако -то буде истина, и друге оптужбе су истините .. . ако то не буде истина, онда је и цело писмо било гажно. У п-~>дне се усиљавао да буде расположен за ручком, али кад је после три сата чуо како из дворишта одзврја ие кола у којима је била његова жена и Мадлена, он се упути у собу где су били женини накити.