Недеља

Број 6

Страна 9

Он отвори орман у коме су требали да буду накити и поотвара све кутије. Већина кутија била је празна. Анонимно пиомо било је, дакле, истинито. Али он му ипак ни.је могао веровати. — Не! прошапта он. Не! То није могуће. Тешио се тиме да г-ђа Фовелова чува накит где на другом месту. Он поче тражити по целој соби, али сасвим обазриво. Она му је то рекла гласом са свим сигурним и без икакве забуне. Остаде му још и последња нада. — Можда их чува у Мадлениној соби — помисли он. Не премишљавајући се дуго он се упути у Мадленнну собу и поче свуда да претура, као и у жениној соби. Он не нађе женине дијаманте, али примети, да у кутиЈама није сав ни Мадленин накит. Разби се и последња нада.

Вожња на ЈУГорави

Узалуд! Тада се он сети једног разговора, који је имао са својом женом у очи игранке код Жандидијевих. — Што ниси метнула и своје дијамаше? упитао _1у је он онда. Она му је одговорила смешећи се: — А зашто да их метнем? Цео их свет већ зна. У осталом и не приличе овом костиму.

-— Оне раде ортачки!... Оне ме заједнички варају! помисли он и изнурен спусти се на диван. У очима му се завртеше, сузе а прса су му се брзо надимала, Удар, који га је задесио, био је тежак. Валентина, невина, анђеоска девојка, коју је он некада љубио, за коју би он дао све имање своје... Валентина, жена његова, која му је била дражија