Нова искра

Б гој 15 и 16

Н 0 В А И С Е Р А

СтЈ 'ана 273

страна то књиге ирестанља извесну слику, ипак се ио то.ј сдици види да њен творац има све одлике реалистичнога иисца, чији су типови пуни правог истинског живота. Л—сС.

Критика У јато, голубе !... Слика и нрилика. Од Ив. Павловића (Јабланића) Београд. Штампано у Државној Штампарији Краљевине Србије 1899. год. Сем ове приповетке, г. Павловић је написао још две: Оно Ие јарко сунце проказати (1888) и Грех је греху заметак (1895). Прва је била предмет једне књижевие полемике између г. Павловића и г. Д-р Владана Ђорђевића, тада уредника Отаџбине. Овај последњи тврдио јо да је та приповстка прост нлагијат једне Шамисове песмо истог имена, — Ше 8011110 1игт§4 ов ап с1еп г Га$, — док је опет г. Павловић доказивао да је своју приповетку написао но једном догађају из живота. Ми без сумњо не бисмо ово ии помињали да нам се није учинило да У јато, голубе!... има велико сличиости с оним тако нознатом нараболом о буни удова на жслудац. То јо, рекли бисмо, онот то, само мало друкчије. Друкчије у толико, што се удови не буне на желудац него иа главу. 11аравно да се и овога пута оригииал ноказао бољи од копије. Г. Павловић је без дотребо развукао и компликовао једну стару наивну причу која је могла вредети само иод тим условом да будо проста и јасна. Што се тиче тенденције Павловићеве нриновотке, она је, у иајмању руку, неодређена. Шта је управо хтео он да докаже? Да удови дугују нокорност глави? Та је веза била једина могућна. Свака друга, на нр. да глава дугује покорност удовима, или да је опа с њима равноиравна, — изгледала би нросто ансурдна. Али. ако је г. Павловић хтео да браии нрава главо на ирховно заповедништво, онда је тробало да их брани на мало срећније изабраном прнмеру него што је јупак н.егово приповетке, Новак, кога иам иродставља као човека »луде главе« (10 стр.). Л нарочито требало је да избогава аФорисмо овако врсте. »Човечје јо тело, оиакпо какво је у здрава човека, најбоља задруга какву јо Бог до сад створио.« Из овога би изашло да се глава у здравом телу, договара с удовима, што со но само но слажо с оним што јо имало да буде тенданција приповетке пего је још и физиолошки иетачно. У уато, голубе!... Могло би со окарактерисати овако. Једна басна која није сасвим оригинална него нодгрејана, и чије се »нравоученије« не зна шта јо. Писца може извињавати само то што јо имао довољио скрунула да свој најновији производ но стави у продају. ј.

Ворисав Станковић: Из старог јован1,ел,а. Приаоветке: Ђурђев даи, Прва суза, У поћи, Станоја, Увела ружа. ~ Београд. Радикална Штампарија. 1899. 12°. У мршавој нашој нриноветци у послодњо вромо толикојемало иовина и срећо, и поред најпозиатијих представника њоних, да нијо чудо ако^ се са толико мало нада дочекује ново какво нлобејско име. Та је сујевериа судбина нратила и скромну појаву ове књиге, која јс међутим заслужила ие само више од опо неколико новинарских, симпатичних и увек довољно резервисаних, бележака наших књижевних листова, но више, и много внше хвало, ио што смо иа жалост, у последње време, праводно смели одати ма којој књизи нашој. У овој књизи скунљено је пет прииоводака Станковићевих, нрештамнаиих из прошлогодишње Лскре: Ћурђев-дан, Чрва суза, У ноћи, Станоја, Увела ружа; којима је нисац, како се у иредговору г. Андре Гавриловића воли : с тога што су у њима листићи нз вечитог јованђел,а љубави, дао име »Из старог јеванђеља').« Прва, најмања и најскромнија по предмету своме и можда ио надама пишчевим, најсрећнија је у овој збирчици ЋурЏв-дан , дап љубави и нролећа, дан нада; једна мала љубавна енизода, искићена поезијом пајвоселијег дана иародног, у зеленилу пролотњем под свожим цебом мајским. ЂурЏв-дан јо једна од најлепших, најнежнијих иоетских слика. У њој со све сјаји, блиста, трепери. Слика испредена из најнежпиЈих, пајтаманијих иотеза, нуна зрака, иуна свотлости, нуна боја, слика пуна свежине, нечег иовог, непознатог, егзотичног, Лотијевог; затим пунаживота, дражи, емоције. Поезија свежа, наивиа. Безбрижно источњачко ћеретање, тиха блага ноћ, мока »слатка и пуиа чожњо месечова светлост«, хладан источански бунар, свеже мајско јутро, иролеће, зеленило, врела Схафијина младост. Или иежна бајка из давнина: восео, светао Љољип дап, даи љубави и нролећа; река зором нробуђена јеком пушака и песмом младежи, окићена зеленилом, врбом, цвећем, пуна иегдашњих усномона, успомеиа богиња и вила, ЈБељино врое, Љељина цвећа, Љељиних вонаца, песме настира, носташне игре виле и сатира. »Ту, мођ цвећем, испод ружа, стоји вода а но њнма плива црвено јаје, здравац. дрен и друге лековито траво Пуцњи и вссоли гласи нрошмаху јутро. Околина, а иарочито речна, јечи од пуцња пушака и уеклика, Тамо, у реци, сваки се купа. Јер ко се тада па Ђурђев-дан, ујутру, пре сунчева изласка, окупа, биће цоле године здрав ко дреи чије лишће, тада набацано, плива по води«. Затим до-

Ј ) Име и сувишо ромаитично и, иоред нопознатог имона пишчева и скромног израза књиге, можда објашњење јсдно вишо за ћутаае којим је у нублици нримљена.

лази дивио рођање мантафа. У ћунчету, усрод цвећа и зелеиила> извезаио разнобојним врвцама, дочекују ђурђев-данску зору девојачке кито цвећа, у којима ће им ујутру једиа од старијих жена нрочитати љубавпу сроћу и верност њихових драгана. Али мантафе треба чути: њихова је поезија бујна, врела, и ми их остављамо, у ноколико реди, Станковићеву неру. »— — —■ Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, по глсдај га; свест ми се губи! 'Гако ми Бога закукаће кукавица над иашом кућом.... Реци ми, иоглодај ме, насмеј се, те и ја да видим бисер твој, да и мене огреје суице твојих очију. 0 девојко! зашто ме уби.јаш? Мајка моја плаче, плаче онаајавенем— Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем!... Хајде. Видиш, цвоће је замирисало, ђул се развио, каранФИЛ расцветаосве мирише и пева. 'Ајде и наше душо да невају— 'Ајде девојко! Мајка то моја чока. Ђул'су јо иакунила за твоје русе косе, баклаву за медна ти уста, шербет и маџун да то рани и чува... Хајде! Реци само иа ето мене да те водим у кућу своју, рај твој!... — Први нут изиђох у башту, узабрах цвет, иомирисах га, али из њега изиђе оса и у.једе мо. Тако и ти драги. Први нут кад ме виде, слатко ме ногледа. После замрси косе мојо гуетс, раскопча јолек, разгрну ми груди и љубљаше мо. — — — — •— — —

И отиочсшо се ређати сво лепша за лешпом. Сунцо беше већ клонуло, хладовина ео раширила, а из башто нирка ветрић. Мођ грањсм ружа и јоргована извија славуј, а поврх дрвећа, кућа п целог овог зеленила, у светлом зраву кликће шева. Онс се сво скупилс, згуриле, и зајапурених образа, светлих ногледа, заталасаних груди, слушају мантафе а ручицама стискају срце да не куца тако јако и силно Изиђе и њена: »Сву ноћ седим и мислим на тебс. Ђорђсв пе могу да држим. Ако везем, везом твоје око и уста; ако невам, невам твојо несме!... Ах, да знаш драги, како те жељно чекам? Како ми сва сиага трепти к'о дист на гори Ах!... Мати умуче. Она се нагнула к њој, ручицомјој : анушила уста, а од стида, сва зажарона и уздрхтала, скрила лицо у њеиа подра. — Тето, молим ти се, стапи.... Слатка тето!.... Шанућо и сво више крије лице. — А По може! — викмуше остале. — Стани, ох стани! — шапуће она очајио. Мати метну руку у ћунче, па кад видо да у њому нома впше кита, шану јој пешто, она скочи, узе од девојчвице оно ћупчеи поче нрскати водом из њега све остале. Јер која буде том водом понрскана биће скоро удата. И она их нрскаше. Под назухом јој ћупче задигиуло шалваре, шамија јој иала, коса се разбарушила, јелок попустио— Јсдва дишући, сва зажарена, врела, нрскаше она другарице, које бежаху испред њо смејући се и кикоћући. Са зајануроним лицем и к'о крв рујним устима дође она н до мепе, заста — па онда голом до лаката, белом ручицом, зграби воде и нопрска мо. — На! Ево и тебо! У том усклику беше толико нркоса и љубави да ми душа полетс. Потрчах за њом. Она бежаше смејући ми се и застајкујући. — Држ' јс, држ'! —Викнуше осталс и нотрчасмо сви за њом. Шалваре јој шуштаху, ирамени расплетене косе шибаху је но плећима, а опа се превија, бежи, смејс слатко, силно и раздрагаио.... 'Грчим, јурим, а не видим ништа сем витког јој и облог стаса, развијених плећа, свилених шалвара и расплстене, дуге косс. Стигохје. Отимам јој оно ћуиче а оиа се тресе, грца, брапн се и неевеспо припија уз мене. Зажмурила, иаслонила се целим тслом на мене, стисла мп грчевито руку, а из сувих, немих, уста идо јој врео сладак дах. 'Гако нригрљону, стиснуту и обамрлу држах је у наручју. Опе друго стале и тапшу рукама. Осећах стид али је инак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић а хладовина са свежипом со све вишс шири... Рука ми се дотаче њених тонлих груди, клецнух, стиснух је, глава ми клоиу, те мој образ додирну њен, и ие зиам ни сам зашта шапнух. — Пасо! Она ес трже, стресе и освести. Погледа ме упдашено и гласом који опија и заноси, дршћући једва чујио, нротепа: — Немој! — Срамота је!«

Такав је Станковићев Ђур1јев-дан. У Првој сузи и Станоју су несрећпе љубави два изгубљена створа. Прча суза је љубав једног идиоте: »луди« Димитрије воли нопииу кћер. У први мах то је иаивна, несвесна, исодрсђепа симпатија; доцније, у тренутку када Димитрије треба да се за навек растави од Тоде, пробуђена л,убав, силна, очајна. Крај приче је у једиој јакој, нешто и сувише драмској сцеии, но којој је писац дао и имо нриповетци. Поред већ истакнутих Станковнћевих врлина, норед цуно осећаја и лепих описа, Прва суза је и самим чудпим типом свога јунака врло иптересантна. У Станоју је воћ више старог иохабаиог манира. Станоја је позната, ноетама симпитична, Фатална нијаница. Пропио со из љубави, или како то ои у својим тамним часовима нева: »Механџи море, мсханџи Донеси вино, ракију Да пијем, да со онијем, Дортови да си разбијем!«