Нова искра

Страна 274

НОВА И 0 К Р А

Б рој 15 и 16

И цошто је цроћордао сво своје, дођо да слузки у несуђене, удате драге. И Катл је несрећна паћенида; муж је разуме се, за цосникову освету несрећној љубави, као и упек прозаичан цростак, суров, и несрећни меланхолични јунак добија у црииоветди пуио сиипатнчних дирљивнх момената, гдо показује своје дубоко срдо. Таком једпом, опет врло драмском сденом свргаава се и ова нриповетка: Станоја умире на гробу своје љубави. Стапоја је, у овој збирди, свакако са најмање новине и вредности. Спасава га нешто врло жив дијалог, и, нешто мање, и нозиата раскошна моланхолија пишчева, ко.ју јо ои усиео, и ако доста насилно и баиално, да уиесе и у ову нриповетку. И У но&и и Увела ружа су две меланхоличне љубавне исторн.је; али пуније, дубље, озбиљкије. У ноћи је тиха и плачпа елегија. Вечито несрећна љубав, двоје драгих растављених животом; стари мотив, али у овој приповетди разрађон врло силно н доста оригипално. Поред пуно силне емоције, која је без одмора, сангвинична, врела, скоро задихана, догађај је уоквирен врло јаким и реалистичним описнма, и дела цриноветка оставља утисак врло имнресивне живописне слике. У томе со с њоме можо мерити само прва (Ђурђев-дан). Увела ружа јо пајвећа и најмирније и најистинитије изведена. Она .јо роман, истипа мало развијен, збијон, загушен, и са нешто више ваздуха она би п цраведније иосила то име, али и у садашњом облику у њеној љубавној историји вишо јо и више повине и дражи, но што би се од њеног мало проблематичног, сентименталног лирског наслова смело очекивати. Одрасли су заједно, друговали, пазили се, заволели. Али стара свирепа судбина, амбиције, васпитање, »будућност«, вроме... и свему дође крај. Тако су токли сви ти романи. И Станковићева Увела ружа не казује више од тога, али она на срећу не казујо ни више но што троба, нп више но што уме. Она јс пупољала, дветала и увела; увела мирно, тихо, без буре, увела вроменом. И Станковићев малеии роман развија се тако од краја до краја: пупо зкивота, младости, страсти. па ипак све тихо, мирно, без великих догађаја, без романтичних скокова, без крупне трагедије. И нисац га је прло сроћно назвао дновником. Он је то, одисга: дневник прави, проживљеи. Да примером иокажемо то и новину која ће сваком пасти у очи у овој књизи, и да завршимо с Увелом ружом, навешћемо још њои леп, врло реалистичан едилог; врло тиничан за слику ове нриповетке и прло карактеристичан за делу појаву Станковићеву. — Сусрет цосле љубавне катастроФО: он још у школи, »господин«; опа, сирота, несрећно удата, сатрвена невољом: »Одједном се ти нојави из куће. Иа главу метну иеки завежљај, ваљда детињо пелоно, на рамону мотику, у десну руку узе дете, а у лову неки суд, чини ми се с јолом, и упути се мени, пролазом, да изиђеш на нашу каиију. Ја сам стајао и гледао те како погнуте главо идеш, и то у нанулама, на ногама чарапо цскрпљене, и минтану из кога је вирио памук.... Дође до мене, спази ме, и место: »Добро јутро« ти роче: — Умре тета? А глас ти беше тако обичаи, равнодушан. Лидо тамно, бледо, суво и, поцрноло од летњег сунда, не издаваше баш никакав осећај. — Да — рекох мрачно. — А зар ти нећош да је испратишУ — Не могу, Вога ми, госиодиие, — поче се правдати. - Имам работу. Морам њему да однесем ручак, а иосле у иадницу. — А где је он? Ти поче да муцаш. Воше ти ненријатно и стидно. — На робији — одговори тихо. — Шта? — Није крив, господине, тако ми Господа! Обедишо га. Узедоше на душу душмани — Бог им судио? А он! ох! није крив! — Брапила си га тако живо, понизно и ворно да нисам зиао шта да мислим, Погледах око себе, а зимски даи већ у ведико сваиуо. Кроз хладан ваздух, проткан као пекнм растуреним власима магле, почеше летети са свих страна, као залутале, иахуљице снега и иадати па угпуте кровове, зидове и голо дрвоће чије се грапе оштро и дрно оцртаваху. То беше црвц снег. Из гостииске собе светлудаху свеће више материне главе и каткад допираше тихо, једва чујио, нарицање неко старије жене, ваљда њопо другариде из младости. Ти си стајала иогпуте главе. Пидо ти јо ладио, али си ти једнако дете утопљавала, нригрљивала, а оно сисаше комад црна хлеба. — Зима, Стано — рекох тек што да кажем. Ти се још више згрчи. Омроба да ли завежљај на глави н мотика иа рамену добро стоје и оде ирошаптавши као за себе: — Не знам. Сад пешто раио дође...« Мођу покушајима којима се данашња генерација труди да истакне своје новине, Сганковићева књижица свакако је лен усиох. крајње је и време да Тургењеи и Мијатовићев историјски ромаи нростану бити непрестано нови у Србији. Стаиковић, како то на једном месту вели, чита Моиасана, и одиста за његов приповедачки темпераменат иије могао наћи срећнијо лектире. Можда ће се на неком месту и нехотице наћи и које отворепије соћање на његова учитеља, али је и оно врло хармонично и природно срасло са Станковићом, и не може да окриви заљубљеног ученика. Најзад Станковић је делом књижицом својом ноказао да у себи има више од доброг ђака. Мотиви су му или врло оригиналии (ЂурЏв-даи, Прва суза), или изпедени оригинално (У ноИи) и увек са пуно искреног осећања, пуно живота, и лаког, природиог тока у развијању (Увела ружа). У осоћају је јак, страстан, али увек нриродан, слободан, и ие претерује. Најдубље страсно осоћање ирожето је увек нежном, чедном свозкином, наивношћу младости, и крајњи реализам загрејан неком чудном сањалачком, меланхоличном симиатијом. Све дише својим животом, свежином, младошћу, собом. — Књига је нанисаиа доста гдатко, и

леним језиком. Као и сво и ово јо иајвећнм дедом заслуга пишчева тедента. Његово иричањо јо искреио, а стил му иде увек са идејом. Отуд су, по том инстикту, многи радови лепши ио да их јо који и сигурнији писац испустио, н без разлике сви срећиији од места па којима је Стапковић, преварен угледом или саветима можда, парочито кушао снагу дубоког опсорватора и углађеног стилисте. Таквих места на срећу има врло мало: једаи или два претрпана, загушена оииса, дво три наивно унотребљеие, набацане иди иснретуране појединости у њима, каква новинарска Фраза, неколико незгодно употребљепих речи. Из нарочитих његових слика види се само да су иунемоције, и да их је писац под истим утисцима и дао. И то што све то није покварено што писац угрејан талентомјош није размажен (а талеити со код нас мазе про но што се иоказку), и што норед среће налазимо још и иажње да ствар да углађеније, Станковића само више препоручује, и радовали би се ако смо и ми овим ре®ератом умели то да учинимо. гп.

УМЕТНОСТ П030РИШТЕ позоришни годишњае за сезоиу 1898.—99. год. Иозоришни хроничар без напорног посматрања, без особите оиреме и иазкљивости моћи ће да уочи лепих, корнсиих и иових иојава у зкивоту Народног Позоришта у години 1898--99. И опај ко.ји буде ипсао апале нашег позоришта, мораћо да застанс прод том годином, јор њоме Позориште започиње иову Фазу, ново доба, у коме јо живот еређенији, здравији и зкивахнији од прошлог. Ми се заустављамо иа нослсдњој иојави, приказаћемо Позоришни Годишњак. Тај цозоришии Годишњак готово је иовииа за нас. Н ако се покушавало с вромена на време да се издаје по једпа таква књига, у којо.ј би био издозкеп годшпњи рад иозоришни, ииак со није успедо у томо: обичио је издазила у иет година по јодна свеека. Па за то и волим да је ово издавањо Годишњака, којо ћс Управа позоришна ван сваке сумњо продузкити, боз мадо новина. Та је новииа веома корисна и веома потребна била. ГСод нас со о Позоришту пише мадо, без љубави и боз особитог разумевања, то јо свет необавештен или рђаво обавоштен. И тако је ова књига добро дошда. С друго страио она јо веома потребна као најтачнији иреглед нозоришног рада, у коме .јо јасно, потпуно и ирегледно изнссено како се радндо у прошлој годипи и шта се постигло тим радом. Годишњав је кратак — 22 стране. Израђен је марљиво, спротно и са пданом. Садрзки имепа цолокунног позоришног особља, прегдед представа по моседима и за Ц01у годину укупно, а тако исто и цриход са тнх представа. Ири месечпом прегледу бележеп је број цредстава у опште, а вочерњих и дневинх посебиде, па оида број нових комада у оиште а, српских нарочито, и најзад кодико је свега српских продстава бидо у сваком месецу. Ради уиоређења унето су таблице дрихода од нредстава за последњих содам годииа, и таблица ирихода од српских и страних комада у нрошлој годипи. У тим дифрама огледа се програм рада Позоришие Управе и резултат до кога се дошло примењивањем тог програма. Да изложимо те цифре. Број представа био је уморон — 241, ношто јо мањи од броја представа за иосдедње три-четири годино. Од тог је броја 188 вечорњих цредстава а 53 дневне. Међу њима бидо је 25 новитета: 10 сриских а остало страиих. Од целокупиог броја представа додази једна четвртнна на ерпске комадо; тако није бндо ни једног месода, а да ннје представљано четири до иот српских комада, а у месецу Фебруару било их је и 12. Но иемојте мислити да су без успеха давати ти комади, да су уношони у реиертоар да се њима парадира, нс, оии су имади својих глодалаца довољно, сасвнм довољно, не мање но што су их имале представе страних комада. А да је у опште бидо довољно посотидада позоришиих прошдо године, ноказује приход који јо стадно растао почев од 7 хиљада месечно па до 15 хиљ., и тада јо почео са свим природно да одада, и то постепено, готово неосетно, тако, да је последњи месец ипак донео просечно већи цриход ио први. А кад се удореди целокуиан годишњи нриход, којн износи 121.055,80 дин. са приходима доследњих седам годииа, онда со ток опажа како јо ова година била нреобилна. Ради јаче илустрацијо ево дрихода за иосдедње две годиие : за годину 1896—97 • • 98,147 дин. и 95 пр. за годину 1897 -98 • • 92,879 дии. и 75 пр. Ове су иснисаие цифро иајјаеиија, најјача и иајтачиија потврда момо тврђењу, које сам учииио у почетку нриказа, а то јо да овом годииом Народно Позоришге ночиње зкивот нов, веселији, на кога со осмеху.је лепша будућпост. Из бројева о иредставама ви видите, да .је обраћена нарочита пазкња на иационални редертоар. Па ипак се нападало баш због тога на Управу и додметало јој со, дапо покдања довољно нажње срдским комадима. Међутим она јо у томе чак дотло ишла, да је шта више унеда у репертоар и Олују од г. Брзака. И док је дретпрошдо године, ја се тога добро сећам, бивало месеца без и једиог сриског комада, сад ниједаи нијо ирошао боз 4—5 оригинада. Но нри том подизању националног редертоара морало се обазриво и смишљопо постуиати, као што се н поступало, јер да тако није рађено, нрво: