Нова искра

Страна 250

Н 0 В А

ИСЕРА

БГОЈ 15 и 16

осећај, којп може душу човекову највише тшптати и узнемиравати га неспокојством, али и од вас тражим да ме не сматрате као човека глупа и неотесана, који би вас хтео само части лишити, да своје каприсе задовољи. Ја се кајем, али п од вас тражим да ми опростите, јер покајана грешиика не треба пикада од себе одгонити. Ваља да мо саслушате, пре него што мислите ма како одлучити, да иас не би ионово стигле нове беде и невоље. Саслушајте ме и промислите шта ћете радити. А мени верујте да бих све дао само да се скора прошлосг може заборавити. Зар за ме није највећи јад што сам себи допустио да ме осећање преплави и да се до тога дође?! Марта га слушаше, алн не смеде проговорити пити иак очију подићп. Љутња је беше оставила и она пе могаше а да јој усне не задрхћу; оиа хтеде заплакати као мало дете, коме је играчка отета. — Остапите, али молим вас немојте мн тако говорити, јер ће ми иначе срце препући, — рече Марта, подижући очи и заустављајући Марка, који се беше спремао да пође. — Хвала вам, Марта. Сад могу бити уверен да нисте толико срдити због оне лудорије, пити ћете ме осуђнвати због толике пренагљености. Они седоше на клупу једно поред другога. Марта поднже своје мутне очи; јасна суза блистала се у њима. Би јој још теже, кад виде Марково измучено и бледо лпце. ■— Мн се морамо одмах растати, рече Марта. — То би био најсигурпији лек у овом тешком стању. Ако хоћемо да останемо што смо били, ми не смемо ии часа чекати. Ох, зашто мора тако бити? Зашто је срећа тако далеко од иас? — рече Марта после кратког ћутања. — Како ћемо се растати, Марта ? — упита Марко. Како ћемо задати себи толикц јад ? Хоћемо ли моћн да не иаднемо у нова искушења и хоће ли растанак наш загладити оно што је било. — Мора тако бити, — рече Марта тихо: — вас ради, ради ваше будућиости. А зато што смо тако љуто погрешили, пас п стиже ужасна казна. — Не, Марта, ми нисмо грешиди, — рече плахо Марко. Зашто да обМањујемо не свет, већ себе саме? За мене је јасно да је то погрешка, а да ли јо она дошла ирпродно, као што кажете, или не, не чини ништа. Јер онда можете, тако судећи, оиравдати и пајвећег злочинца. — Алп шта ћемо радити? Гецнте ми, ја ћу све послушати, само ми лемојте о растанку говорити. Ја сам се опирао овамо доћи; то је учињено против моје воље. Алн ето, ја но могу другојаче, јер јер вас љубим, додаде са ужасним криком. Марта тресијаше лагано главом ; она је тек сад могла појмити где је и шта бива с њом; нрсти јој још јачо прионуше уз бледо лице. — Марта, Марта, погледајте ме. Илн ме, можда, мрзите, презирете? — додаде Марко, не дижући очију са њеиог бледог лица. — Не може бити, но може. Ах, кад бих могла само поверовати, да то није рђаво. Зашто је живот тако тешко заплетен, да се не умемо иаћи? Јест, шта ће бити од нас, кад допустимо, да нас осећања, као што сами мало час рекосте, ирсплаве? Зар они не ударају на ирошлост, на драгоцене успомене иаше; пеће лп порушити и саме наше везе а тиме уништити и оне, који су тесно скопчани са њима? Много се чега у животу треба одрећи, много што шта прегорети, јер ће се иначе постати надутим саможив-

цем. Ви кажете да је то прпродно, да је тако морало бити. Слажем се с вама да је љубав од природе, али ако та љубав има иеотклоњених препрека, ми јо морамо прегорети, спасавајући и себе и друге. Ми смо смели са ума туђа права, која треба поштовати исто тако као своја; она нас но прнтнскују, јер нам је савеет са свим заспала, за то су и могла таква осоћања набујати. Шта нас може оправдати? — Ништа, баш ништа. Пренебрегнувши прошлост своју, ми смо и на дужности заборавили, ми заборављамо све. Наше није срећу да бирамо, она није у нашој руци Мн можемо само, наша је дужност да тако учинимо, да послушамо глас савести, глас божанства, те да се вратимо на нраву стазу, с које смо склнзнули, вучени тронутном склоношћу. Верујте ми, да на туђ рачун нећу никада срећо тражитп, нити ћу икада пристати дд сиојом срећом другом зло наносим. Снаснте ме, помозите ми. Нађите излаза из овог тешког стања јер ћу иначе пропасти. Помозите мн, јер вас љубим. Глава јој клону на рамена; очи су сијале безграничном љубављу н сам глас, и ако она хтеде да му даде чврстиие, дрхтао је и откривао ону силну борбу, која се у унутрашњости њене душе очајно водила. Алн од куда снаге, да се одазове њопим речима? Камо моћи да но подлегне чару дубоких очију, које га чисто проклињаху. Он је тихо привуче себи, његов образ скоро је дирао њено лице. 0.н скрете своју главу, усне им се зближише и слише у дуг оиојни пољубац. Њено руке беху ладно као лед, образи су јој пламтели. И не знајући како да скрију свој немир и основани страх, они се заборавише и крише га у жарким пољупцима и милом, слатком тепању. (кАСТАВИЋЕ СЕ)

Наокодо гора пуста, Храст и бор; А иа стени на ирлети Срушеп двор. Новрх горе месец сија Блед и сан; А са двора са развада Гракће вран. Лишће шушти, нешто црича, Ко зна шта? Тишина је и мртвило И тих стра! А ја сањам; Нир у двору, Бљешти сјај,

Мушко чедо сердар доби, Вина дај! После видим; свати орни Иду ту, Ено, неве окпћене, У, ЈУ, ју! Ал' чуј јаук! То смрт сгизке, Црна коб. Стан', гробару, злицо стара, Зар већ гроб!... И све преста. Гавран гракну; »Све ће проћ'!« И иоћ 1гаде, ноћ дубока, Вечна ноћ. Милорад Ј. Мнтропић.

ЈЕДНА ОТАТИСТИКА ИЗ СРЕДЊЕ МАЂЕДОНИЈЕ

1тпограФСКи одсек „ Импораторскога Гуског ГеограФског Оишчоства" у Петербугу издаје, ово већ девета година, периодички снис који се зове „Живаја Старина". Спис тај излази под редакцијом председника поменутог одсека, г. Вл. И. Ламанског, позиатог руског књижевиика, и у њему се саопштавају различите студије и грађа о етнограФнјн н о народним обичајима, што се већ види и по самом имену. У првој свесцн тога часописа за ову годину, коју смо добили неки дан, наштампап је чланак г. А. Гостковског „Гаспредћлеше жителеи Битолвскаго Виллета по народ-