Нова искра

Број 15 и 16

П 0 В Л II СКРА

Страна 249

вом женском душом, која, тек што се расцветала, настаје даживн? Узбратије, омирисати, па сутра бацити ван, шат је ко други нађе, да и он исто тако с њом учини." Зашто само да је унесрећаиам, кад заједно не можемо бити срећни? Наш се нут не види, наша је мета претрпана, куда бисмо, на коју ли страну? Пе, нс може тако бити! треба со што нре скега оканити, да не буде носле доцкан, јер страст не зна за границе, а ја ћу само постати зликовац најпиже врсте!" Стари Павле и Сока чекаху сина на вечеру, тихо се разговарајући и кујући депе снове о будућности. Али Марка не б(ине. Откуца и десети час, а Марка још нема. На нољу је бида тиха и светла ноћ, и ако месец не беше још иза-

игао, звезде су тихо тренериле у некој полупрозрачној магли; варошица је спавада дубоким сном, само што су код „Јелеиа" нека весела браћа приносила жртву Бахусу. Марко иђаше лагано по росној трави са дубоко погнутим челом и ројем мисли у глави; предајући се и душом и телом ономе таласу, који га силно захваташе, није имао циља и иђаше само напред. Пред собом угледа светлост кроз нрозор у капетановој соби. Не знајући пи сам како пи зашто, додирну браву и баштенска врата се отворшпе без шума. Он уђе лагано, као злочинац, унутра и пажљиво ступашо корацима по алејама. Све у наоколо беше тихо; иикакав се звук не чу. Тамна висока зграда среско канцеларије стајала је нред љим као какав Фантастични џииовски Фантом, и гледала у њега немо и непомично. Иза белих завеса иа Мартиној соби мицала се тамна сенка тамо амо. Марко се спусти на сниску клупицу и иеиомичним погледом иосматраше јаку светлост са прозора и ону тамну слику, што се непрестано креће. Он ие мишљаше ништа одређено у овом тренутку, нити што чекаше. Стевана не беше дома: отишао је јотп јутрос послом у окружно место, па се још није вратно.

На зидном часовнику откуца једанаест; врата се отворише и висока Мартина прилика у белој ноћној хаљини, са распуштеном косом низ леђа, а лицем окренутим башти, изађе кроз њих и упути се ираво клупици, где је Марко седео. Њега ирође лака дрхтавица, видећи је тако лепу, тако стаситу у небрежљиву лаку оделу. Неко неодређено осећање обузе га и испуни свега; као неки пророчки глас чујаше: да се уздржи и да не јурпе у отворену пропаст, која се тако иагло створила исиред њега. — Ви? Ви овде? —• проговорп она, дошавши већ близу клупе. Како сте могли тако што учинити? Је л' вас ко видео?

— Не, није нико! Будите мирни! Саслушајте ме! Марта беше пренеражена; њено побледело лице, узверене очи, несигурни покрсти, све то изражаваше само велико чуђење. — Ах, како сте могли само доћи! — понови она. — Саслушајте ме, Марта, (он је први пут назва по имену) немојте ме терати. Ја сам вам ужасно згрепшо; опростите ми! — Молим вас, идите што нро, рече она са свим тихо: и не допустите, да се икад више видимо. Али Марко не шћаше ићи. Глава му је јако бучала; мисли се испрекрштале и у томе хаосу он не виде ништа одређено, ништа сигурно. Дах, што долазаше од ње, учини да му трепет поново прођо крозжиле; страст га је гушила, он се не осоћаше више слободиим. Страдајући и наслађујући се њепом сликом он даваше души рачуна тиме, што мишљаше да мора тако бити. — Марта, ја нећу ићи, јер не могу, јер то није више у мојој власти. Ја знам врло добро шта чиним и какав изгледам у овом тренутку, али, верујте, мора тако бити, јер ћемо иначе обмањивати себе саме. Ја жртвујем онај силни

Играчида с мачевима. Сликло г. Јовановић.