Нова искра

Страна 248

11 0 В А И С К Р А

Број 15 и 1 (3

менитог Бунара" налазило се у реди много ситне рибе, нарочито пасгрмке и беовице. Капетан као вешт и страстан ловац седео је неномично, вештачки је трзао ирутем, кад је осетио да мамац трза. Поред њега седела су још два писара, такође вешти своме послу. Марко је стајао подаље од њих, налактивши се на одсек од бунара, крај којега је на сниској клупи седеда Марта. Дрвеће је тихо шуштадо око њега, испред њих се беласада река и губида тамо иза кудравих брежуљака, говор им је текао тихо и лагано. Тишину је само по кадшто прекидао звучни глас капетанов, јављајући радосно, колику је пастрмку уловио. Сунце се губило за брда; последњи румени зраци одбијаху се у ситним таласима. Свежи вечерњи дах, лаки шум таласа, весео цвркут итица као излив срећних срдаца, самоћа што саставља блиска створења, — испуншне њихове душе неким незнаним задовољством. — Причајте ми г. Марко што о себи; још ништа не рокосте, како вам је било у тујђини, — рече Марта, разгледајући и чупкајући своју хаљину. Али Марку пе беше стало до причања. Он гледаше на њу, обасјану сјајним зрацима, тако милу, тако кротку. Свуд около сијало је неком незнаиом радошћу; пебо, земља, вода давали су знакс својој раздраганости. — Видите, како је дивно! — рече Марко, не одговарајући и као пречувши Мартино нитање. — Јесте, све је мило, — одговори тихо Марта. Осећам да бих сада незнано куда полетела, али су иам крила свезана. — Зар бнсто волели да имате крила? Младост иам их даје и ми можомо њима но еиојој вољи расиолагати. А зашто су ваша крила свезана; или зар у вас младост није још у најбољем доба? — Како рекосте оно раније, да се живот само тада позиаје, ако се буде нмало жеља? — Са свим сте тачно запамтили. —; Па од куда је то, да их ја немам? — Варате се; имамо их ми сви, и ако се претварамо н сами себе обмањујемо да смо без њнх. Завирите у своју прошлост, да не говоримо о садашњости, зар ни тамо нигде помена ма каквој, најскромнијој жељи? — Сећам се; колико је уепомена већ за мојим леђима! Детињство, живот у школи, девојаштво, удадба Она и нехотице застаде код ове речи. — Видите ли, усиомена на сваком кораку, али ни једне код које бих се зауставила; све се раснлинуло као ситнн саиунски мехурићи. Мој живот иролази једнолико и неосетио као и данн у години, мета се не види, јер нут је врло дуг. И што се најзад живи ? — Да нисте постали славољубиви ? — упита Марко. Ви ваља не бисте хтели узалуд проживети, ви хоћете да оставите трага за собом? Је ли тако? — 0, не! То ми ни на ум није иало. Ја кажем, боље је умрети него тако живети. Не гледајте ме тако, ја се не претварам. — Чудо ми је, кад тако говорите. Да се нисте у чему иреварили? — Не! У чему бих се могла преварнти? — Или, може бити, нисте срећни? — Рачунам да јесам. У осталом, смрт ће и то донети. — Шта рекосте? Од куда вам та реч паде на памет? — Не знам. Ја често о томе мислим. — Чссто?

— Јесте. — Код вас је, дакло, смрт само вочно блаженство, нирвана? —- По готову тако. — Опета се морам чудити вашим речима. То човек не може помислити. Ваше је лице светло, весело, а очи вам се тако смеше — Мислите? Ллце јо често лажно огледало онога што се у унутрашњости крије. Човек мора бити одличаи физиогном , па да оно за њега не буде затворена књига. — Видите. Вас нешто притискује, а ви се не усуђујете да нризнате. Они ућуташе. Марко гледаше у њу дугим и светлим погледом, који учини да и Марта погледа у њога лагано н поступно. Говор беше заборављен, заборављена и најближа окодина, заборављепа и блиска оиасност. Они не хтедоше ни за што друго да знају до само за узајамни важни поглед, у коме се огледаше дубока страст, али која неће вечно трајати и то им још више повишаваше сласт неме псповести. — Видите, како лопо мпрнше цвеће, како итице иевају, како ноћ захвата својим крилом, као у каквој даљној чаробној земљи на истоку. Чиии ми се да ће тако вечно трајати у овом безграничном нростору, у коме ми игачезавамо као ситни атоми у величанственој васиони. Очи јој беху нуне неке сањалачке туге, руке оиружпла напред као да хтеде полетети у тај удаљени, нови непознати свет. Прнпивсна хаљина опцртаваше нежну и чврсту мекоту њене мишице. Очи беху у пола загворене, ноздрве су се гаирило од узбуђења, а иза усана блистали су се бели зубп; груди су се надимале и ноказивале сву драж н једрину још девојачку; мала нога ировиривала је испод лаке одеће. Осећаји се пробудише, крв поче иодилазити у главу. Марко осећаше да му се земља иод ногама љуља, мрак се навуче на очи и он бесно и помамно јурну ка њеној руци и обасу је нољупцима. Али му Марта отрже руку из његове. Љутито п севајући очима одгурну га од себе. — Зашто тако чините? — рече нромукло. — Ко вам је то допустно, нлн хоћете да мн мир сасвим иорушите? Она виде дубоку бездну нред собом, на чијем осеку стајаше она, готова да пропадне. Злочин је ту и она виде ужасну казну, која иде за њом. Она видс грозно пздајсгво ирема околини, према Стевану н, најзад, према себи самој. Љубав, љутња, очајање беху се слепили једно с другим и не разликоваху се; најзад очајање доби превагу и оиа иадвлада себс. — Марта, похитај овамо, да видпга каквог сам клена задобио, иовика Стеван. — Хајдемо к њпма, рече Марта једва чујно и лагано се упути реци а Марко идући за њом, не усуђивагае се да иоглед свој нодигне. XI Марко бегае млад човек, али он се није могао обмањивати у ногледу осећања према Марти. Он је био потпуно уверен, да ју је заволео страепо, безмерно, безгранично; алн свему томе он се није могао радовати. — „Јесам ли ја дете?" питао је он себе сама. — „Зар ја немам озбиљнпјег посла него узимити туђу имаовину и као какав нсдорасли гимназиста упуштати се у љубавне авантуре ? И зашто? Каква је то непојмљива сласт овладати примамљи-