Нова искра

Бгој 15 и 16

Н 0 В А И С К Р А

Сдаби ветрић љушкао је врхове дугих растова п гранатих букава. Нтиде су виле своје захвадниде а сва је шума блистала и делујала иа зрацима тек рођеиог суица Али Марку ле беше до тих леиота. У томе часу он није осећао ништа друго до осећање, да не треба више тамо ићи. Старао се да о њој внше не мисли: пео се на оштро суро стење, одмарао се у дебелом хладу каквог старог раста, ишао је лагано и не журоћн, разговарао се с чобанима, запиткивао их о најпростијим стварима, гледао како се небо плави, како је време красно, — на ипак,

његово је срце чешће пута јаче закуцало а мисао се невољно заустављала на свом. омиљеном предмету. При заласку сунчеву он се врати кући. Сви утисцн излажаху му пред очи, а у души његовој оставише једно опште осећање, у које се беше слило сие, што је видео, осетио, чему се радовао: и вика веселих чобана, н скакање несташних коза, и лупа детлова, и сниске сеоске кућице, ћаскање жена, нсовка мирних сељака, и њихови мршави коњићи, како нромичу ио уском, каменитом нуту крај мирисних лнпа и зеленог борја Код куће не затече никога. Вече беше прохладно и Марко ступи на улицу. Три дана је већ нрошло, како није био тамо. Три дана, а њему се чинила читава вечност. Нод учицајем неке јаче снле, која није хтела да зна за његово добро расположење, он се упути тамо. Марту заточе на оном истом месту и у истом ноложају. Читада јо неку књигу. Кад чу ноуздане брзе кораке, окрете главу и спази Марка. Срце јој јаче залупа. Марко климну главои, спусти шешир и седо крај ње. ■— Но, бога ми, ви не нропуштате време узалуд, рече Марко, показујући на књигу. То беше превод неког Француског романа којн се тада много читао.

Марта иодиже главу и ногледа му нраво у очн. — Али шта је то? Куд год се окренем, свуда наилазим на ту књижицу. Зар је она тако дубоко продрла, рече Марко, прочитавши иаслов а затим додаде: — Ваш ми се избор не допада. — Шта троба, дакле, читати ? — упита просто Марта. Марко ћуташе. — Зар вам је тако дуго у нас? — рсче Марта тихо. Или сте, може бити, што љути? — Ја?

— Ви. — А зашто ? — 'Го ћете ви боље знати. Шта сте радили јуче, ономад, данас ? ----- Чекајте, све ћу по реду да вам кажем. Ономад сам читао неко медицинско дело, јуче сам био у оближњем селу код болесника, а данас сам лутао по шуми. — Л.утали сте но шуми ? А зар вам јо тако досадно у иас? Зар вам није било тешко? — Тешко? А зашто? — Па онако, рече Марта, не дајући му одговора и брзо додаде: — Па иричајте ми, шта сте видели. За цело је леио у шуми, време је нрекрасно. Н Марко јој нричаше утиске са свога иута, али се више задовољавао тиме, што је могао да гледа у њене дубоке очи, тако блиске п тако миле. X Иосле два дана позва капетан Марка себн да у друштву лове рибу. То је било његово најмилије занпмање, коме се он радо подавао после тешких дневних послова. Изван саме варошн између два брежуљка у близини „Ка-