Нова искра

СТРАНА 40.

БРОЈ 2.

9. Реци, Резедо, сјећаш ое и ти оне вечери, онога бала, кад је уза ме драгана СТАЛа, к'о цвијет дивни и поносити ; кад осјеиаја не знаде скрити, но се збунила, грлица мала, и у забуни тој обећала мене љубити и моја бити ј и као залог тебе ми дала, непротргану, у пуној кити ; па ми се у рај прометну сала ? Та, тад си и ти, цвијете вити, мирисом лала замирисала ТИ ТгЕШ МИ БИТИ СПОМЕН ВЈЕЧИТИ ! ]0. Многи МИСЛИ, ДА ЈЕ ШТЕТА ЈБУБИТИ СЕ ПЛАХО, ЖАРКО : СМАТРА ЉУБАВ КО ПУН ПЕХАР МАЛВАОИЈЕ, ИЛ ШЕРБЕТА, 1!А, ПИЈЕ Л' СЕ ИТРО ДОСТА, 3А ПОСЛИЈЕ МАЛО ОСТА. У НАС ДВОГА НИЈЕ ТАКО наша љубав није мала, ВЕЋ, је она силно море, МОРЕ БЕЗ ДНА, БЕЗ ОБАЛА. И то нам се море крије у грудима, н.его моја, А ОД ЊЕГА ИЗВОР БИЈЕ НА УСТА НАМ, НА ОБОЈА. и. Да је јава к'о што су сањања, ВРИЈЕДНА БИ БИЛА СПОМИЊАЊА. Ма шта асне сва ташта маштања миловања до обамирања ? ! 12. МоЈА назло, НА зло те нознадох ! Што познадох, ал' што замилова', па не могу да се разаберем од маштања и слатких санова ! 13. Мазо моја, моје миловање, знаш ли збиља, шта је уздисање ? — Кад символом своје сматраш среће, што ншсада твоје биТИ неие. 14. ГоДИНА је дана данас равно, откако је у срећ .И МИ дано, па ти казах, што скривах одавно : „ја те љубим, моја бисер-грано !" И од тада доста бјеше јада,срце ми је њима испарано ■ТИ ИХ ЗАДА, НЕ МАРЕЋ. НИКАДА, ШТО ТЕ ЉУБИМ, МОЈА БИСЕР-ГРАНО. 15. У ГУБИН БИХ СВОЈУ ЉУБАВ СКИв'о, ТИМ КАМЕНОМ ТЕБЕ БИХ ДАРИв 'о. Беч.

Ал' у тебе КРАСАН КАМ -ен ИМА : НАЈТВРЂИ је мећ ДИЈАМАНТИМА ; Ти га НОСИШ УСРЕД ггуди СВОЈи', гдје у другог СВ'ЈЕТА СРЦЕ СТОЈИ. 16. ПгОЉЕЋЕ иде, Бог ђ.е да да : иочеће сунце љупко да сја ; шумом ће лахор пиркати благ ; ливаде зелен прострће саг. и биие цвјетне, ко пегибој ; тице ће красан избодит пој ; челе ие изић,, да купе мед ; тек на твом срцу остађ.е лед. 17. Најбољ-и ме од другова зове, да идемо некуд у лугове: ЛОВ СЕ ДИЖЕ, II А МЕЂЕДЕ ХАЈ1СА, СпРЕМА МЕНЕ МОЈА МИЛА МАЈКА, СПРЕМА ТОРБУ ЗА СЕДМИЦУ СИНКУ. Брат ми чисти пушку магацинку ; сеја вади рубље ми бијело и ловач1со неко одијело. СВЕ МЕ ГОНИ, АЛ. СЕ МЕНИ НЕТгЕ МЕЂ ПОТОКЕ И МЛОГО ДРВЕЋЕ. Ја сам давно, онако у нуту, запазио танану кошуту, пео мрежу, и око ње бдио, па, будала, сам се ул01н10 .... Кад с кошуте допадох биједе, како бих вам Иш'о на међеде ?! Манте ме се, кад се мени неће метј међеде, међ много дрвеће ! 18. Б ј ЕЛАШНИЦЕ ВИСОКА ПЛАНИНО, зими, љети сн'јег ти је на глави. Сунце сија, сн'јег зраке одбнја па се сјаји, ама се не крави. Ко ТВОЈ СНИЈЕГ И МОЈА ЈЕ ДРАГА : толико сам помислио пута не знам како да је љубим жарко, она оста ладна и смрзнута ! МоЈА ДРАГА два СРДАШЦА има : ЈЕДНО ЈОЈ ЈЕ СРЦЕ у ПРСИМА, друго јој је ливено у злату, и виси јој 0 бијелу вгатј. ЗнАМ их ОБА, — ИМА неко доба : оба златна, а обадва ладна .... 20. Немој цвасти, кошутице, туди, неђ.е драга тобом китит груди : МоЈА ДРАГА НИШТА МОГА НЕИЕ, па ни тебе, сестре моје цв'јетге ! Нек си расла, док те њега жива моје сеје снаси намјењива, ал' зар можеш цвасти на тенане, кад те сузе и 110је и ране ? !

21. У ТМА ЛОЗА АКШАМЧИЋ, СЕ ЛОЗА. ПА СЕ ВЕРЕ МЕНИ у8 ПЕНЏЕРЕ ; Ал' ко свео, нешто невесео, те се тужи прокај себе ружи : Ево треће ограну прољеће, те се, божем, уз пенџере ложем, ирије зоре да бих 1ср03 прозоре, па да мноме драги драгу бруди ; ил да панем на пуначке груди, кад замирим, да у њедра вирим, на, док сване, да ми цв'јет усане од топлине, са љупави њине. Ал сам Цв 'јет1е врло уде срећ.е, и Бог зиаде моје црне јаде : још ми нупа нико не очупа, ни га сиса, ни га помириса, пи га ити, ни се њим накити. 22. То .те, мила, твоја воља била, па овлада мноме силан ,тад, те од мога срца рањенога ствоги тврд и непредобив град : зидови му стојни, непроеојни, а улаза нема ни откуд. У њ сад ни ти не можеш ступити, све да хоћеш, — занаго би тр5 г д. 23. Ти можда мислиш : бипе ми жао, када крај тебе будкм прошао, т1а се учиниш, да ме не видиш. Боже сачувај! Мени је мило, КАД 110КАЗУЈЕШ : СВЕ ШТО СЕ ЗБИЛО, ДА НИШТА НИЈЕ ОЗБИЉНО БИЛО. 24. ОкРЕНИ главу, ја СПУСТИ очи, да се пе сретну с очима мојим, да не оживи замрла л>ував, ■— и ти се бојиш, и ја се бојим ! 25. Не трупте се, луле* сумбулове, пе прзните чисте стазе ове; немате ми због шта бити мани : није мени, као ономлани, ја НЕ МОГУ САДА, А и НЕЋУ, КУДГОД ХОДИМ, ГАЗИТ ПО ЦВИЈЕЋУ. 26. Некада сам и ја жарко миловао и љубио; неколко сам сретших дана, и ја, кажу, љувљен био. ИмАО САМ УСПОМЕНА НА ту ЉУБАВ,. ИТРО СВЕЛУ, И ТЕ СЛАТКЕ УСПОМЕНЕ ЧУВАО САМ — У ПЕПЕЛУ. Крај тих 1срасних успомена бар живота нисам клео .... Ал дођоше злобни л.уди : УЗЕШЕ ми и ПЕПЕО! а. Ј.