Нова искра

ЕРО Ј 2. ^ _ Н 0 Ј А БЕДН И ЦИ П. Ј. ОДАВИЋ

Ш(ИАСТАВЛК) то се више нриближавало вече, њихове две собе све су више личиле на собе у отану у Дугој улици. Скоро омај исти распоред ствари који је био тамо, био је и ту; само, док су тамо с прозора својих, са улице, гледали на дуг ред ниских кућица и црне кровове на њима, дотле су ту с прозора својих гледали вазда лепу слику пол>ског предела, чије су разноврсно зеленило шарале местимице беле сељачке кућице и друге стаје, а тамо у дну читаво једно сеоце, у којем се белео црквени торањ. Средином читаве те слике, почев овамо од града па све тамо до хоризонта, ишао је велики окружни~друм, испресецан

> 11 1 л . = С ТРАНА 41. Из даљине допирао је одмерени лавеж цаса. Не потраја дуго а зачуше се меденице, и иза школе, друмом што је туда водио, избише воловска кола натоварена сеном. Један сељак_водио је волове, и по беласастом друму падала је и ишла заједно с њима дуга, црна сенка. Меденице су из тиха клепарале и звук тај био је у хармонији са пејзажом обасјаним месецом. Тек што кола прођоше, а друмом, доле од варошице, указа се човек. Кад је дошао ближе познаше у њему учитеља. И Мари и њеној матери, које су ћутале, и бавиле се свака, својим мислима, што су их изазивали нови утисци те лепе ноћи, — учитељ до|е некако неприродно велики, дугачак. Кад је већ био према њима, он их поздрави. Оне га отпоздравише, обе климнувши главом.

Унушрашњи изглед цркве Сб. Краља у Софији.

местимице шумом и брежуљцима; а на два места, овамо сасвим близу града, два колска пута, један с десне други с леве стране, улазила су у друм, као две мале речице у велику реку. За Мару, која се није кретала из Београда и његове околине, та и њој сличне слике, што су се низале око школст?'' .а раде, биле су врло пријатна новина и остављале су јаког трага у мислима и осећајима њеним. Еад су тога дапа, после заморног посла, селе да вечерају, собни је прозор био отворен. Била је ведра и блага летња ноћ. Месец је сјао више њихове куће. Оне га нису виделе ; али његова бледа, сребрнаста светлост падала је по пољу, трњацима и дрвећу што се видело кроз прозор, и око свију тих предмета свијала се као ореол мира и тајанствене неке величине. Пошто су вечерале, обе дођоше на прозор. Онај мали хоризонт купан у месечевој светлости постаде много већи. Доле испод њих светлуцала су многа светила у варошици.

— Данас ми учитељ није изгледао тако велики, рече Госпођа Николићтса. — Ни мени, одговори Мара. * * * Не прође дуго од њихова досељења а поче и школска година. После неколико првих дана треме и иреплашености од новог посла, Мара се поче навикавати на школски, учитељски живот. И после кратког времена, као и у свакој навици, и њој је најбрже и најпријатније пролазило врсме баш у самом школском раду са децом. Кад није била у школи, а како је неирестано време било врло лепо, седела је под једним хладњаком у школској башти. Хладњак је био подигнут пред школском зградом, а скоро на самој ивици мале висоравни, јер се земљиште одмах одатле, од баштенске ограде, постепено спуштало и сводило доле ка центру варошице. И она и њена мајка волеле су то место.