Нова искра

Ш>ОЈ 7.

II 0 I! А И С КР А

бТРАНА 218.

Душан. ТТа нека дође; разуме се нека дође. Али реци ми, није ли то била мала необазривост, што је писмо адресовано на твоје право име ? Дамњановић. Не, јер овај који га је донео, није момак; то је један мој рођак. Душан. Опет. . . . Одговори твојој мајци, нека до !је. Дамњановић. Та да ; али знаш, због ове промене имена мог, како ћемо, кад би мајка догала. Душан. ОбјасниКемо јој ствар. Дамњановић. Јавићу ја љој да дође, само агсо је велика потреба, ако има гато да ми саопшти, јер она се заузела за ломиловање. А тај мој рођагс чека, је ли ? Душан. Да, чека на одговор. Дамњановић. Хајдемо да му кажем одговор (оду)

рећи ро|ак. И ако иисмо блиски, ја опет немам ближега од тебе. Вићентије. ( ОатављајуИи удицу ) Знам да немаш, немам ни ја; на добро шта имага да проговоримо ? Ето, говори сад, овде у соби, лено на тенани, а не кад пецамо рибе. Арса. Видигп, ми смо онако, — како да кажем ?... Знаш какоје то кад човек има рођака, па.... рачунали смо на тебе. Ти си, тако рећи и обећао у неколико, да ћега нам помоћи кад будемо давали Зорицу. Вићентије. Јест, онако уз реч. Арса. То јест, ја не кажем да си обавезан, него више као рођак. Вићентије. Како као рођак ?

ЂУРЂЕВА КУ/1А У ЦАРИГРАДУ. Сдикао Ст. Тодорови}].

IV. ПОЈАВА Арса, ВиЛентије. (С иоља со чује жагор и свађа; улапе обо.јипа и носе дугачке штапове иа којшга су удице и иеке димене кутијице у којима су 1'листе. Вићентије. (Баци кутију с глистама) Ево ти глисте, твоје су ; из твога су винограда ; узми их. Али с тобом вигае ја никада нећу пецати рибе. Арса. Молим те, није ту реч сада о глистама, него по чему сам сад ја крив, што иисмо пигпта упецали. Вићентије. По чему ! По томе, пгго ти не знапг ни најосновније ствари из пецаља, јер не умеш да ћутигп: таман мој пловак почне да мрда, а ти морагн да проговоригн. Арса. Није да морам. . .. Вићентије. Па оно, да богме, није да морагн него хоћепг. Зар ти мораггг мене непрестано испитивати о мојој женидби, па и онда кад пловак заигра. Ето, прозебле ми и поге за банбадава, па чувај се ти сад: да богме, да се морам женити Арса. ГГа Добро, Вићентије, жени се ; али ја сам као хтео да проговоримо нешто. Знаги како је, отац сам, па морам мислити на све, а ти си ми пријатељ и тако

Арса. Хоћу да кажем, није ствар под мораље, него... Ево гггта је у ствари и молим те да ме лепо чујега. Видигп, то је само једна судбина; пигггта вигпе него судбина. Дакле, ти видиш, овај Јованчин син је догаао нама у госте ? Вићентије. А, то јест ; то право кажепт. Са свим паметно. И мени се види добар дечко. Арса. Па онда, из добре је куће ; ти знапг да Јованча добро стоји, а дете је свргпило гпколе. Вићентије. Та ти је реч паметна, то је особито добра прилика. Ако ме питаггг ијати то, Арсо, саветујем. Арса. Е, видига, то ми је мило гпто се слажегп са мном. Да ти кажем, дакле, гпта сам већ учинио. Вићентије. Шта ? Арса. То нисам ни Марији казао, али теби морам. т 1им сам видео дете а мени се допало, па одмах, брате мој, седнсм ти ја те напитпем писмо Јованчи као старом пријатељу. Вићентије. Ама, зар си му писао, Бога ти ? Арса. Казао сам му, да ми је љегов син у гостима, да сам га примио само тако може бити, тсао отац дете своје, па позвао сам и љега — Јованчу — да дође. Молио сам га да доће тпто пре, јер, казао сам му, имам с љим један важан, врло важан разговор.