Нова искра

СТРАНА 222. II () И А лп су тсжи гјсшови ијш опи. — Од нашег овста, Словена, сви су иећ били. Чеси са лици.ма доброћудним, много интслигентнијим од своје браће Словака и Пољака. Пољаци су међу овим радницима најбедније изгледали. Њихова су лица била иајжалоснија, најтупља, али су, истииа, били и најбољи католици. Како сам за то време непрестано, у свако доба, био по базиликама посматрајући пелегрине, то сам их се довољно нагледао. Где год сам их, ма у којој базилици, видео: свуд су ми они остављали утисак најбољих вереика. Ншхова су лица била најскрушенија, љихове су очи биле најмртвије, љихове су усне говориле молитве најпобожиије, побожније него ма који други католички народ. Кад сам ово причао једиом своме пријатељу, Талијану, он ми рече да је и он то видсо. „Сад видим, рече ми, да наш свет још није тако утучен. јер пи наши из Абруца — највећи католици талијапски — баш нису такви као ви Словени. Гледао сам., вели, неке Пољаке који су, ушавши у цркву Св. Петра, одмах пали на земљу и све су љубећи земљу дошли до напског олтара". Други неки, који су били у Петровој цркви кад је папа примао пелегрине, веле : да су Пољаци, кад је један бискуп почео нрикупљати новац од пелсгрина, сви од рсда, и они најсиромашпији, давали и тискали се само да могу приступити бискупу, пољубитп му дсспицу и приложити свој обол. Видео сам и Словаке. Група од једно стотину људи, дошла са једпим свештеником. Затекао сам их баш у базилици Марије Мађоре, у капели породице Боргезс. Свештсиик, Словак, млад човек, одслужио службу и онда им држао проповед. Говорио им о Колосеуму који им је раније показао као место где су хришћански мученици стра•дали. У нроповеди им је изнео муке тих жртава за хришћанство, и упућивао их да се и они угледају на њих и да тако и они воле католичку веру и Св. Оца папу Људи, неки га слушају, неки се расули по капсли па сели где ко стигао ; жене, у чизмама, све од реда поседале. Љубопитљиви Талијани, (пошли људи на пијацу, било је изјутра, око седам сати), узгред свратили да видс пслегрине. Прилазе од једнога до другога и питају, које су пародности и одакле ? По неки мрзовољан тромо их погледа, по неки одговара немачки, а ови не разумеју и веома ожалошћени одлазе. Са Словеицима сам и разговарао. Шетао сам се једпом улицом, кад пред собом чујем говор који одмах познам да је словеначки. Упознам се с њима и почнемо разговарати, они словеначки, ја српски. Питају ме шта сам, одакле сам ? Кажем им, а они, задовољни, чуде се како то можсмо да се споразумемо. Питају ме,јесам ли из Хрватске; одговорим им да нисам, већ из Србије. Један од њих рсче: „Ја, они се с нама најбоље сноразумевају". Пон, који је био с њима, врло љубазан, пита ме чиме се занимам у Риму; да нисам и ја дошао као пелегрин. Најзад, једном сам видео и једног Далматинца. Баш сам био на нијаци Венецији, где је раскрсница трамваја, кад сназим осписку црвену капицу на јодпом млађем човеку. Како је био један — пелегрина је увек мпого —• не сетих се одмах шта је,.но му приђем и запитам га нашки одакле је. Одговори ми : из Далмације, из Спљетске околине, пелегрин. „Дошло нас је, вели, шест. Сви отишли у Павлову цркву, а и ја гледам у која ћу кола — трамвај — да уђем, да и ја идем тамо". Трамваја није било на станици и кад дође, ја му га иокажем, а он, погрешно

И~€ К Р А БРО.Т 7. разумев, пође неким колима која су враћала ученице из једног завода кући. „Не, човече, тамо", рекох му, и одвсдем га до трамвајских кола. — И сад, кад завршавам ове дуге редове, и сад ми је жао што сам га морао пустити да иде сам. Поздравље Твој рол.

Стеван Тодоровић. српски сликар. — 0 овом вредном и засдужном уметнику орпском доносимо на ирвоме месту оиширнији нреглед његова живота и рада. Цариградски просјак. Сликао Ст. Тодоровић — Пре две године, бавеКи се у Цариграду, снимио је Тодоровић, поред многих анаменитости за срнски народ, и ноједине тинове и сцене из Цариградсвог живота. Из ове је врсте рада и Просјак. Црква Хора или Хорион (Предградна) — Кахрије Џамија. Сликао Ст. 'Годорови!!. — Иосле пронаети Цариграда (1153. г.) беху многи византијски храмони нретворени у џамијн. И величанетвени храм Хора или Хорион био је исте судбине Место звона ори се дааас са минарета мујезипов глас, а место хришКшских проноведи разносе се испод њезиних сводова ставови из корана. То је тако судбина донела 1 Али када би и х.гишћанство и мухамед нство с уверен.ем спојлло корчнску изреку „ Јвданје Вог! Ј са хришћанском „Љу.т су браИа међу со бом« (а то бн и могло и требало да буде) — .многе би пам заједничке ране биле"од пребола. Дом где је Сан-Стефансни уговор потписан. Сликао Ст. ТодоровиК. — Како г.1 аанл,ускују морски вали ! Гневно и љугито ударају о његсјвс зидово, баш као да долазе сч српсиих обала. — Овог дома нема више ; нестало га .је са лица земљина исто као и ненравде која се у њ"му снремала српском народу. Поглед на Босфор. Сликао Ст. ТодоровиИ. — Леноте Цариграда највећим су делом у његову положају. Ноглед на Босфор ленота је своје врсте, која је привлачила на се пажњу многих и многих уметника, а која је ево, утицала и на нашег уметника. Продаја оваца. Сликао Ст. ТодоровиИ. — Из низа Тодорови ћевих егудија из Цариградског живота доносимо и један моменат са сточног тржишта. Гледаоцу Ке пасти у очи да је трг на самоме гробљу, па ће се можда и чудити томе. Мршава трава по гробљу једини је узрок томе; а никакап над 'ор од власти — разлог да се цродаја и на гробл.у врши. Улица у Скутари. Сликао Ст.^ТодоровиИ. — Обичан моменат из свакодневног уличног живота. Баш као такав и привукао је на се уметникову пажљу, да га својом кичицом ухвати и изнесе пред шире кругове. Црква св. Богородице У Цариграду (с иоља и изнутра). Сликао Ст. Тодоровић. — По пропасти Бееграда (1521. г.) наредбом Суиановом пресељени су многи Београђани у Цариград. За њих се предањем везује и црква св. Богородице које слику доносимо у овом броју. Опшарније о цркви св. Богородице писао је г. Ст. Поваковић у „Новој Искри" за прошлу годину (бр. 11.) Ђурђева кула у Цариграду. Сликао Ст. ТодоровиА. — За успомену своју на бављењч у Цариграду, подигао је ову кулу српски деопот Ђурађ, која се и до данас добро одржала.

КБИЖЕВНОСТ ВЗРИТИКА разгобори безазлена сбијеШа. С црногорских аосједака. Хватао их у иеро Миле ВојводиИ, Београд. Штамиарија Св. НиколиКа. Обил. венац бр. 2. 1900. 127 стр. мале осмине. Цијена 1 дипар (круна).