Нова искра

СТРАНА 304.

Н 0 В А И С К Р А

ВРОЈ 10.

нежно, тужно, пуна бола и бескрајне сете, а час громгсо, сиажно, као да све позива на оружје, у борбу слободе н независности. Требало је пак само видети његово жаром преображено лице, светле очи и густу разбацапу косу и чути његову омиљену песму: „81оуап јзат а 81о^ап Ђои&и," и чути глас старице Немице, како непрестано гунђа и псује ! По кадшто пак задовољавао се тиме да преседи беспослен целога дана, понурен сав у своје пеодређене фантастичне мисли, не прелећући ни за часак преко и једне дирке, нити се пак усуђивао да и руком махне за своју кичицу која је тамо негде у куту лежала бачена и заборављена. Иначе, била је то златна душа којујеморао свако заволети; мио, умиљат и добар предавао се заштити пријатељства као какво дете и срце је и нехотице ишло к њему. — „Знате ли, рече ми једном : у Италију морам, морам. Без ње бићу ништа. А Боже, какав сам ти и уметник! Видите од мене би и могло бити нешто, ја то осећам, али проклета словенска несталност! Осећам се кадшто као Титан, кадар сам и земљу примити на своја плећа, ал одушевљење тако брзо ишчезне, и ја се земљом једва вучем".... — Ако немате што против — рече ми после поздрава : — хајдемо к мени, доста сте се нагледали Немаца. т 1ућемо музику и с мојих прозора и гледати илуминацију. Тешко ми је слушати ове њихове „ахове" и „охове" и видети одушевљење после неколико чаша пива. Лаба се сијала у мору румене светлости а град сав осветљен светиљкама; месец се високо уздигао и бледа му се светлост просула по густом, гранатом дрвећу у градском парку; звуци музике одјекивали су у даљини тихе и мирне ноћи и ваздух мек и благ припија се нежно уз заморена и узбу1)ена лица; по тесним улицама њиха се мноштво народа и плавокосе Немице, веселе и иасмејане, че.шће тек поздраве својим пријатним: „(}и1еп АЂепп!. . ." — Тако, сад смо мирни! Седите овде крај нрозора, моћи ћете све лепо прегледати. За мене то нема дражи: сит сам Немаца! У соби неред у највећем степену: на столу поред укусног издања последњих песама Врхлицкога, разне скице у слободним потезима ишаране и премазане бојама; на поду крај гласовира лежала му је раскошна Сметанина „Продана Невеста", коју је пре кратког времена по скупу цену добио ; мала и укусно израђена биста Коменскога била је чудним случајем на његовој постељи. Бело обојени зидови били су ишарани кредом, премазивани већ по стоти пут бојама. Ови први утисци као почеци идеја, које су у њега биле-врло обилате, тренутно се појављивале у свој силини вештачке фантазије, служили су му бар као прве скице, које је на платну ваљало усавршити. Обдарен чудновато богатом маштом и јаком тваралачком моћи, долазио је свакога часа до нових идеја, о којима је говорио свим заносом и одушевљењем правога фанатика. Сад је отпочињао апотеозу младе Ческе, у облику красне женске, озарену сјајем јутарњег супца, а испод ње, дику и понос чешког народа, Палацког и Челаковског, где ведра и весела погледа указују скупљеном народу победу у будућности ; сад ју је представљао тужну, уплакану, са изразом патње и тешка бола, обучену сву у црнину, расплетених дугих власи, где управља поглед

у даљину и тужно жали за својом милом и драгом децом. ПТлеском и Моравском, које, скривене у тмини и пру.кених руку према њој, злати већ сјај јутарње светлости :г тмину разгони; сад му је пак долазила као божица слободе, смела погледа и отворена држања, са златним ореолом око бујне јој косе, где смело позива подјармљене !1ароде у борбу слободе и независности, у борбу светлости и победе. Били смо у једном од оних чисто словенских разговора, који собом обузимљу све и пажњу усредсређују само на тему. Стране се тада обично не разумеју, теме се сваки час мењају и живо се долази до нових предмета. Вођичка је говорио тихо, лагано, с велдким разумевањем у свакој ствари; кадшто би се тек зажарио, глас би више подигао и у нестрпљењу устао са седишта. А.ли би већ после, пошто је крупно коракнуо једном два, [хоново сео и опет спокојним и мирним гласрм наставио што је и отпочео. Звуци музике још су нам догшрали, али некако слађе, нежније, и тихо се простирали по мирном покоју ведре ноћи; ваздух је постајао хладнији и љегова хладноћа пријатно је утицала после дневне жеге ; у Лабину пристаништу било је поступно мирно а граја с трга све је више ишчезавала и, ноћ блажена јунска ноћ, давно се и давно спустила. — Време је, рекох устајући: — сутра нам се ваља зпет видети. — Да, време је, рече и он и кроз отворени прозор :шказа ми озвездано небо. — Погледајте само! Каква лепота, каква појезијаЛ Где је уметност да тако што створи ? На градском часовнику откуца већ један после пола моћи и ми се растадосмо.... Дуго је времена прошло. Од Вођичке никаква гласа, као да је у воду пропао. Нико не зпаде што о њему рећи. Питао сам и мрзовољну старицу Немицу. Она само слеже раменима и пискавим гласом одговори: — А Бог би га знао шта он то ради. Мени зацело неће рећи! — Тешко ми је било без њега, гледајући затворене капке на његовој соби и не чујући више звука са његова гласовира. Једне вечери бану као из небуха. С пута је и још се ни од нраха није очистио. Лице му све озарено светлошћу од неке потајне радости, очи светле, а сви покрети у ужасном нестрпљењу. — Тако вас давно нисам видео, отпоче својим пријатним гласом. — Али ви ћете опростити већ, што вам се бар на поласку не јавих ; тако је морало бити. Ви сте спремни, је л те? Хајдемо до Ческог Краја! — Али пријатељу, као да сте у екстази. Тајни одлазак, тајни долазак, сад пак од једном ни да се одморите. —- Видећете, видећете већ. Ко вас пита за умор, ја га и не осећам. Погледајте само! Него можемо већ. Зар не ? Чески Крај није се издвајао из обима града, а носио је то име просто с тога што су у том делу становали само т 1еси. И заилазећи у њега било ми је увек мило, осећао сам се некако лакше. Звук познатог ми језика, веселост, приступачност и предусретљивост, све је го издвајало од немачке озбиљности, уображене величине и напете охолости. Данас је пак у „Беседи" састанак и весела, лака музика чула се још из д,алека,