Нова искра

ВРОЈЈО. Н 0 В А Гостионица окићена зеленилом; под округлим кестеновима распоређени дуги столови; смеј, песма, усклици и жив разговор за сваким од љих; на узвишеним седиштима свирачи, озбиљни и ћутљиви свирају своје пијесе, цупкајући ногом у такту; деца, несташна и немирна, трче око столова, гласно се смеју и провлаче се поред озбиљних музиканата. Велика дворана препуна: по седиштима гледам и стара, озбиљна и ћутљива лица, прекаљена у борби и животу, чије се године већ примичу крају, али се општој ствари може јоште допринети; и снажне мушке прилике у најбољој снази и животу, у јеку свога рада и ствараља, без обзира на сметље и препоне, вољни и кадри да за своју домовину и живот положе и највећу жртву поднесу; и младе, још са свим младе снаге, тек наступиле у живот, са неисказаном радошћу да су и они учасници, са пажњом претвореном у потпуну укоченост, са потпуном готовошћу да полете куд се само прстом укаже.... Најзад устаде и он, Вођичка,. Ваљало му је рећи к °ју о своме раду, о своме путу, о својим успесима. Сетих се и нехотице оног говорника из снглеског парламента што га је Хајне у својим писмима из Енглеске тако живо представљао. Поносан као млади соко, смела покрета и држаља, те му вити стас дошао још виши ; благо му се отсо узневерило, као да га је збунила изненадна срећа; лице се осуло лаким руменилом и на површину изби она силна љубав, љубав према своме роду и бујица снажних, одушевљених речи полети силно, неодољиво, као оно поток што је камен с пута уклонио, па весело тече у долину.... Свршио је а глас му је одјекивао у мојим ушима, речи су падале на срце и као благ мелем испуњавале га слашћу, а душа је и нехотице летела тамо куда су је његове речи позивале. И мирна тишина после љегова говора би од једном снажно прекинута ускликом мноштва гласова и у тренутку спазих га издигнута над осталом масом, са сузом у очима и са неисказаном радошћу и срећом на зажареном лицу .... А на пољу разлеже се блага свирка, чује се смех и граја веселе деце и слатке и благе ческе песме прекидају мирну тишину и звуци им на далеко одлежу у мирном и лепом крају. Последљи пут видесмо се на Вацлавској у Прагу. Заишао сам у једну од првих већих гостионица што се у дугој улици тако често једна поред друге подижу. Столови заузети и једва можеш сести ; послуга оштро и брзо корача по глатком поду; из еуседне собе с билијаром допиру оштри гласови, у замагљеном од дима простору иромичу зажарена лица и чује се звук лопти. Нечији глас јаче отскочи и надвиси остале. Звук његов учини ми се тако познат. И на вратима указа се лепа, светла брада и разбарушена кудрава коса — Вођичка! — Ех, ех, ви овде? Да ли мОгу да верујем? и топло стиснувши ми руку засу ме питањима. — Јесте ли давно већ овде ? упитах га. — Али тако изненада! Ја се нисам надао. Хеј, пива, или не, вина, шта је по вољи? — Па како живите ? упитах пошто седосмо. — Богу слава! Иде то већ. Ликове радимо. Биће и боље. Другови су ту. — Мислите ли и даље? — И ну ја! Зар ви то не знате ? У Италију, у Италију, пријатељу:

с К Р А СТРАНАЈЈ05. „Каппз!: с!и <1аа ^апс!, сИе СИгопеп Мићеп?" — Радујем се, али тек од вас чујем. — Добра душа тај Махачек! Ви га не познајете ? Хеј Махачку! Еј, билијар му не да времена. Откупио је ону апотеозу Ческе. Ту скоро сам је довршио! У Италију, у земљу мојих снова! и он ми снажно стиште руку. — Желим вам успеха! — Видећете већ ! То ће бити красно. А зашто не би сте дошли к мени. Ја сам са станом у Смихову, у — ској улици. Оправдах се краткоћом времена. — Како је по вољи, како је по во .тг »и ! На станици му стискох руку иоследљи пут и од тога доба Бог зна да ли ћемо се више видети. Да ли је отишао у Италију, не могу вам рећи.

ОБИЧАН ЧОВЕК ШАЛА У ТРИ НИНА НАПИОАО Браниелав Ђ. Ј1ушмћ (СВРШЕТАК) IX. ПОЈАВА Мирија, Зорка, ПреЈјашњи. Жарија. ( Мицићу ) Госпођа? Ваша Госпођа, јел'те ? Мицић. Кој, молим вас ? Дамњановић. Да, моја мајка.... Жена мога оца.... Марија. ( Рукује се ) Тако .... Мило ми је. Врло ми је мило. Мицић. (И сам хоИе да се рукује са Софијом) Мило ми је. . .. Марија. Ви имате по мало и права да се љутите на мене, али ја мислим, ми ћемо постати толико добре пријатељице, да ћете ми за тим и опростити. Софија. 0, молим.... Марија. Како млади изгледате, као да сте .... Колико сте година већ удати ? Софија. Ја? ( Погледа у ДамњановиКа) Дамњановић. Ти си мајка удата већ двадесет и шест година. Мицић. А мени двадесет и седам како сам ожењен; ви сте се таман удали, кад сам ја имао прво дете. Марија. Како ! молим вас ? . Дамњановић. То јест', ви отац рђаво рачунате, јер тринаест и тринаест чини двадесет и шест, а не двадесет и седам; после дванаест и четрнаест чини такође двадесет и шест, па онда тако исто седамнаест и девет, па деветнаест и седам чине двадесет и гаест .... Али да богме .... Ти бројеви увек праве забуну. Марија. Али ви изгледате тако добро, као да нисте толику децу изродили? Софија. Само једно дете, Госпођо. Мицић. А ја, богме, шесторо. Дамњановић. Управо, овде је забуна и код оца и код мајке; да ми је знати само шта се буните ! Ето на пример, и то је већ забуна, ти мајка ниси ни благодз-