Нова искра

— 124 —

.жалосне игре" (да употребимо израз старе иоетике) но комедије. Гогољ употребљава све што живу човеку може пасти иа памет, само да одстрани од сво.јих прича тај суморни дах, да их овеседи, пронесгаши. Тога ради он кадшто претерује у досетки, преувеличава смешне стране својих личности, појачава на силу комичност ситуација. Али све то не може да начини његове приче веселим и ведрим. Што се иде ближе крају све то јаче избија права природа једног незадовољника, све видније постаје његово нерасположење према савремном поретку. У место да буде обична шала, с незнатном тенденцијом, ограниченом на исмевање индивидуалних или типских мана, Гогољева прича постаје оштар подсмех целокупном друштвеном стању. Најпосле, прича се завршује тужно, да не кажемо очајно, и показује како бесповратно пропада у земљи Чичикова и ЉапкинаЋапкина! Прича Г. Протића нема тога социјалнога значаја. Она се почиње наивном шалом, а свршује се скоро мелодраматично. У њој нема ничега што би учинило да се суза и осмех сусретну. Људи који се у њој помињу не изазивају у читаоца ни мало мржње, нити га нагоне на злурад подсмех. То су општи типови, нацртани с неком неодређеношћу, која не допушта да се сазна нипгга од њихова карактера, а једва по нешто од њихове нарави. Г. Протић изјављује да је својој причи дао тенденцију да „карикираним маниром прикаже некадању тако смешну борбу наша два сталежа: свештенства и учитељства". Ништа од свега тога! Да су ова два иарничара поп и учитељ, то се сазнаје само из тврдње пишчеве, а никако из карактерисања самих личности. Нити је повод њиховој свађи био у одношајима међу свештеником и наставником, нити је даљи развој имао везе са тим проФесијама, нити, најпосле, има нечега особитог што не би могло бити између друга два чиновника. Г. Протић иијс дао тииске представнике та два блиска друштвена реда, нити је као основ приповетки ставио ма какву супротност у њиховим смеровима и акцијама. На против, он је два одличиа пријатеља завадио око карата, а оне су, као што је познато, у стању да посвађају људе најразличнијих занимања. Г. Протић, дакле, није успео да да својој причи никакав оишти социјални значај, нити да од ње створи оглед за психолошко представљање друштвених радова. Он је дао само једну веселу причу о два смешна човека, који су се завадили и помирили, немајући ни за једно ни за друго никаква јача разлога.

Г. Протић пада у ногрешку свих наших хумориста и преувеличава страсне стране својих личности. То је у осталом оншта породична слабост хумористичара, за коју не важе разлике по времену и но геограФским границама. То би се, најпосле, могло и оиростити. Али он је учинио и једну другу иогрешку. Невешт да створи комичну ситуацију, и да нриродно и доследно изведе радњу својих личности, Г. Протић, као и Сремац, прибегава досеткама, тражи у њима потпору, и ставља у њих највећи део комичног елемента. У Гогоља је то споредно; у њега су комичне ситуације изведене са необично много тачности и одређености, те би досетке могле са свим отпасти, као што би из Шекспирових драма могли изостати каламбури. Г. Протић, осећајући да нема довољно сна,ге за комичне ситуације, оперише поглавито са досеткама. Оне су одабраније од Сремчевих, али већина их је неоригинална, удешавана но Гогољевим приповеткама. Нарочито Г. Протић воли да саставља ствари које немају никакве везе, али така операција ређе испадне срећна. Једно је место ипак врло лепо и опомиње на нека тако исто лепа места у Нушићевим приповеткама: „Опћини стигао „упит" : налази ли се у њој какав Андрија Суботић, висока раста, кврчаве косе и ровашен по левом уву, на што је опћина снисходљиво изволела дати одговор, да се налази, само се не зове Андрија Суботић, него Игњат Перић, није висок него на против омален, није кврчаве косе, него је ћелав, и нема роваш на уву, него на горњој усни, са тим додатком да је исти Игњат Перић назван Некмез још пре две године умро." Г. Протић није вешт у ириређивању комичних ситуација, и сцена при преслушавању парничара испала је слаба

н неизразна. Али је Г. Протић ноказао јак дар за извођење нежнијих, осећајнијих сцена. Мирење завађених показује да Г. Протић уме у неколико нотеза извести један дирљив призор. Штета је само што је све то измењено са досеткама, те еФекат слаби. Иначе, не јамчим да не би било много читалаца који би пустили сузу у сцени кад поп и учитељ, ношто је званичан обред о слави завршен, стоје један ирема другоме збуњени и неодлучни, док најпосле не падају један другоме у наручја. Та је ствар у Г. Иротићевој нричи одлично изведепа, али, као што рекосмо, ослабљена шаљивим карактером нриповетке.

23. Ш. 1902.

Јаша М. Продановић

Успомене о Паганинију. На последњој италијанској изложби у Турину биле су и реликвије знаменитога виртуоза Николе Паганинија, о којима је његов унук Андреја Паганини саопштио интересне податке у „ЈПиаћ-агшие ЛаИапа". „Пре свега — пише он — ваља поменути врло добро погођени иортрет Паганинијев, тог високог, сухог и бледог човека, чије очи одблескују генијем. Овај је портрет својом првом појавом привукао силну пажњу посетилачку." Гадио га је Жорж Патен. Да би се утврдила његова сличност са Паганинијем, није излигано поменути шта пигае Хајне у својим „Флорентиским ноћима" о појави овога виртуоза: „На послетку, појави се на сцени мрачна Фигура која као да је изашла из пода. То је био Паганини у својој свечаној одећи: у црном Фраку и црном прснику ужасног Фасона, који је, рекао би, прописала адска етикета за Прозернинин двор. Црне панталоне чудно су се набирале око његових сухих ногу. Дуге му руке изгледале су јога дуже од оне виолине и гудала које је допирало скоро до самога пода, докле се он клањао публици скоро невероватним покретима. У свима прегибима његових удова била је нека мрачна укрућеност, али у исти мах и негато несхватљиво живахно, дајемало требало, па да се тим његовим покретима слатко смејемо. Али у лицу Паганинијеву, гато је поред осветљене рампе било јога више мртвачки бледо, скривало се толико мољења и скромности, да нас је брзо пролазила воља за смех... Да ли је то жив човек осуђен на пропаст, да у арени публику забавља, исто као и осуђени гладијатор, или је то покојник који је из гроба дошао са виолином, да нам као вампир, ако не крв, а оно новце из џепова исисава?" Осим портрета, на изложби је било и других реликвија, као: Паганинијева биста коју је радио Санто-Барни, колекција драгога камења што их је подобијао од разних владара и других богатих поклоника, различне медаље, дувањаре и др. На изложби само не беху кола којима је Паганини путовао по целој Јевропи, а која су сада у његовој вили у Гајону. Али су, ипак, најинтереснији његови музички инструменти и рукописи. Своју најмилију виолину' „Гварнеријо" оставио је граду Џенови, а ионгго није и гудало споменуо, то га је за се задр,жао његов син Ахил. Осим виолине, на изложби је била и мандолина, на коју је Паганини као шестогодигањи дечак свирао на Џеновљанским позориганим концертима. Тада је такође волео да свира и на гитар који је, исто тако, био на изложби. Али је много вигае волео виолончело, Аматијев рад, са којег је необично лако измамљивао љубавне дуете или зверовску рику. Од рукописа ваља нарочито поменути Паганинијеве оиере, од којих је већина јога неШтампана; за тим аартитуре намењене онима који буду у стању да их изведу; за тим трио и квартете из којих веје композиторова симпатија за милозвучну гитару. Ту су и његове познате виртуозне пијесе: „Барукаба," „Концерти," „Венецијански карневал," „Етиди, посвећени артистима" које, иосле њега, свега двојица тројица ли могаху извести. Најзад ту беху