Нова искра

— 314 —

Друго дете Сад јс код Богс! (Из дубине се чује јаче звоњење) Хајирнх А! Звоно!... Звоно! —■ Ах!

раутенделаји

Какво звоно ?

Хајнркх Пропало... старо... Звони, чуј, звони ! Ко звони ? Нећу!... Нећу да слушам. Помоћ! "раутенделаји Хајнриче, освести ми се!

Хајнркх Звони !... О Боже!... Ко је то хтео? Чуј како јечи, чуј звук сахрањен ; Одморан сада чуј како гуди И с двојном снагом овамо куља. (Према Раутенделајни) Ја те се гадим! Мрзим те!... Даље ! И тући ћу те, одроде елфски! Даље, зли душе. Г1роклет сам с тобом^ И мој рад и све... — Ево ме, ево ! Идем већ. Боже, смилуј се мени ! (Дигне ое, сруши се, па опет устаие и једва оде)

раутенделајн

Хајнриче, куда? — Прође. ЗАВЕСА (наставиће се)

Све прође

јЧове збу !рке српсккх лркловедака

ил. ИВАЧКОВИЋ —

осподин Симо Матавуљ је својој најновијој књизи са нравом дао карактеристичан наслов Живот. ') Сива, једнолика и тупа свакидашњица сањивомирног и млитаво-редовног живота из[ееуњој (нарочито у првом делу њезипу), неколико момената из оног правог, прозаичног живота, који као досадно трома река тече, хуји око и поред нас, а ми га, губећи се у њему, или не примећујемо или, стојећи над њим, посматрамо га расејаним погледом и — но разумемо. Ми, обични поссматрачи, каквих има на сваком ћошку. Г. Матавуљ није то. Он види и примећује живот, износи га и онисује паметно и стварно, каткада и одвеК реално, али увек или бар већиннм остаје на површини његовој и не доспева да испитује и унутрашње биће својих оеоба, чији је спољагањи свет са извеџбаним п необично оштрим оком својим поуздано запазио и мајсторски изнео. И с тога су му приповетке — оне би се могле назвати ФОтогра ®ијама из живота — увек занимљиве и лепе у одличном смислу тог веома релативног нојма; лако и са уживањем се читају, али нас чешће ипак остављају некако хладне, јер им више но једном недостаје исгинска душевна музика и дубоко, несвакодневно познавање човечје душе и духовне му унутрашњости. На пример одмах трећа по реду приповетка: На њен дан. Писцу се не сме замерити, што је обрадио један често употребљен и одличан предмет, јер данас су, на послетку, већ сви мотиви много пута обрађивани и злоупотребљени. У осталом, ствар је у овоме: „Димитрије Ј., висок, снажан човек, од четрдесет и пет годипа, увек суморан, био је прави тип војнога чиновника, који се с љубављу креће по лавиринту Формулара!" Жена Јулија га вара: неверна му је — то је обична А ) Београд, 1904. Издање књижарнице Светислава Б. Цвијановића је веома укусно. Стр. 144.-1*20 дин.

ствар — са његовим најбољим пријатељем. На четрдесети повратак женина рођен-дана, Димитрије јој купи леп прстен, позове на вечеру свога побратима Пају, кума и куму, и одржи своме нријатељу здравицу коју завршу.је овако: „А знате ли име Пајине невесте? Ево! Вјенчаетсја раб Божји Павле (и он принесе чашу побратиму) са рабињом Божјом Јулијаном (и он учини исти нокрет према жени) во имја оца и сина и свјатаго духа, амин!" И проспе по једну чашу вина у лице Паји и жени својој. „Јулијаје умрла после нетнаест дана напрасно". То је, додуше, само једна мало необична варијација једне обичне теме са веома необичним свршетком, али ствар је од интереса и ја се не кајем, што сам приповетку трипута прочитао. Но ми бисмо од једног Симс Матавуља са правом могли очекиватии нешто више од једне „занимљиве ствари - ', која је, истина, кадра да скрати кишовите дане и дуге вечери, али не даје читаоцу прилике да завири у скривене, тајне кутке човечје душе. То је, можда, једна банална и одвише пута поновљена замерка, али то, мислим, нипгга не одузима од њене оправданости, и с тога изволите замислити себи, да је сада први пут чујете. Г. Матавуљ као да није био вољан објаснити нам изближе: зашто је, например, Димитрије толико година немо гледао и трпео неверство своје жене, ма да му је, изгледа, било добро познато; зашто је, даље, Јулија мужевљев поклон схватила као неко исмејавање, пред децом и зашто се, најзад, стара кума тако уплашила, када је приметила да Димитрије наздравља своме пријатељу, е којим се све дотле тако лепо живео ? То су, рећи ће се, ситнице, али те ситнице (ако су заисга то) неугодно се истичу у овој приповеци, која је са многим добрим странама својим — спомињем само пријатно брз развитак радње и оне, само Г. Матавуљу својствене, апартне обрте у њој, који не могу остати без јаког утиска — исго тако карактеристична за Матавуљев интересан и зрео, и ако каткада површан начин