Нова искра

иричан.а, као и са не једним досга прииетним недостатком својим за његову нешто плитку психологију и његов иначе тако бисгар, проникљив поглед, који се — а то је штета — зауставља на површини ствари, живота и света. Осим ове има још три приповетке из Београдског (или бар србијског) живота, од којих је најдужа и, чини ми се, најуспешнија Аринђелов удес, једна савесно, али не ситничарски написана прича, у којој је виртоузно испричапо, и ако са недоволгао унутрашњег мотивисања представљено, буђење мушке свести једног онанчарског кал®е. Његов је удес дао име приновеци, али није — то изгледа парадоксно — главна ствар у њој, јер Г. Матавуљ је много више пажње обратио описивању једне нове, мало необично сазидане куће на Врачару и њезиних тако разноврсних становника, пробуђене улице и несташних сељанки што зором у гомилицама долазе у град носећи на продају пилића, јаја, воћа, — него Аранђелову нешто наглом и сгога недовољно јасном препорођају. То, може бити, донекле ремети композицију приповетке и одузима нешто од њезине уметничке вредности, али је уједно чини занимљивијом и свестраном, јер добро представљен колорит и згодно уплетене, и ако — оштро узевгаи — непотребне сцене (епизодама се оне не могу назвати) нису још ни једној приповеци били на одмет. — Не могу, а да нарочито не ударим гласом на једну необично живахно написану личну успомену пишчеву, која и крај своје безначајности има несумњиво трајне литерарне вредности, те је са глатким ди.јалозима и духовитим, свежим причањем сво.јим достојна аутора „Бележака једног писца" (у Летопису Матице Српске). Г. Матавуљ нам је у њој — она се зове: Ускоци — дао са неколико летимично лаких реченица и насумице, као немарно добачених црта, јасну слику „безбожног распопа" Васа Пелагића, коме је он, вели, више но једном казао у очи своје мишљење о њему: да Пелагић, несамостални, књигама и странии идејама занесени Пелагић пије био оригиналан мислилац, али да је имао јако развијену наклоност веровања, које је с почетка задовољавало црквено учење, а доцније га одвело диаметрално противној науци, — доста претераног славољубља и не мање наивности с једне, а миого издржљивости, некористољубља и храбрости с друге стране. Мислии да се са мање речи не може дати јача и реље®нија карактеристика познатог архимандрита - отпадника. И ту су онда босански бегунци, што их је „развијао Швабо" и који гааљу дуг телеграм руском цару честитајући му рођен-дан, и ту је, најзад, далматински „Ускок": иронични — Симо Матавуљ. Управо је чудновато, како се Матавуљ, писац до сада скицираних прича, гато пигае екавштином и описује живот у који се и сам тек морао уживети, разликује од Матавуља, белетрисгичног етнограФа Далмације (нарочито пак њезина Приморја) и Црне-Горе. Та је разлика и досада била добро позната и не једанпут уочена, а у овој збирци, која има тачно десет радова, њу је још лакше запазитп, јер други и, рекао бих, бољи део „Живота" чине приче и слике из песникова завичаја и Црне-Горе. У првој, у Кишовитим ноЛима, слави се победа љубави, велике и елементарно силне љубави над нигатавгто празним верским зађевицама псевдопобожних људи, који у својој заслепљености заборављају да је један Бог; — а Звоно, та интимно једноставна историја, како је славно петковачко звоно једнога јутра заплакало угушено, старачки, промукло, како је поп-Арон око Васкрса накитио прошеније Мијајлу Милошеву, књазу од Србије п како је ново

звоно иа дан Госпојине први пут запевало у славу божју на бокељском вису, —- Звоно је, велим, једна лепа, са много срдачности и мирна досто.јанства изведена слика из живота бокељског села и јадних, поштених му господара. То је скоро савргаено добра и уметнички заокругљена слика, која је тек овде-онде зачињена, као нрекађена с неком једва нриметном и провидљиво фином иронијом, и Г. Матавуљ, тај Фанатик реалне стварности, као да је негато утегане и пријатне романтичности просуо по њој. Од мањег су значаја и слабијег утиска Мрвица филозофије којој не достаје мрвица љубављу прожете психологије, и Здухач, којег, срећом, нека злаћано истинита места и неки угодан, сад пријатно-наиван, сад опет заједљив тон спасавају да не осгане само просто пресликавање пустих догађаја и пуке реалности. Синови су опет лепа скица двају осуђеника: један се ачи, уздиже и у задњој ури, спомињући непрестано сина, „пиле од сокола", и тражећи да се сину преда његова медаља, а други, зловољан, намрштен, мрачан убица, проклиње новорођенога сина свог и зазорно му, гато ће га, спомињати са носледњега му срамиог дела. Поједине су особе логички, јасно снимљене и нека узвигаена величина лежи у Матавуљеву схваћању језивог предмета, који је изведен са извесномдрамском енергијом. Један брижљиво култивиран и заисга образован дух је писац ове књиге, један до раФинираности искусан болетрисгичар, који са невероватном лакоћом лети, клизи од једног нредмета до другог и с тога нема времена да уђе дубље у сугатину ствари, али зато повргаину, на којој редовно остаје, бистро аналигае и са уметничком савременогаћу је црта. И то су радови једне самосталне, тачно одређепе и јако изљуштоне лич- Н. Михлилов Моја породица ности, која уме све да нредстави са хармонијом истинске уметности и сведочи о једном независном, отменом дару, што се зна подићи до несвакодневне висине уметничког стварања. Није, можда, све у овој збирци нетражено, сасвим непосредно и каткада мора иогдекоја духовита примедба накнадити унутрашњи импулс душе, који му моментално не достаје, али она је са неком особитом Финоћом Форме и прецизношћу израза једна лепа књига, коју ће људи здрава укуса оставити на видном месгу, да би могли с времеиа на ч време листати по њој. Далматинац је и Госп. Иво Ћиакко, који је под нешто неодређеним насловом Са острва ') прикупио неколико приноведака. Оне су скоро све дуже и опгаирније од Матавуљевих, али у много чему знатно заостају иза њих, одајући инак један веома приметан, и ако још иедовољно прекаљен, не врло самосталан и нешто недотеран, !) Београд, 1903. Срп. Књижевна Задруга 83. стр. 244.