Нова искра

неодређен дар. Његовим приповеткама недостаје унутрашња занимљивост, бисгра, поуздана анализа душевног стања и једноставпо узвишена прегнантност језика, али оне су бар добро погођене слике и просечно леие новеле, које се по књижевним листовима са лакоће и непретенциозности своје пријатно читају. Но прикупљене овако у књигу, оне то ваља одаах рећи — чине мање повољан утисак, јер једноликост предмета и многе варијације истих Фигура умарају и најзад морају иостати досадним. Поред тога Г. Ћипико, хотимице или случајно, не обрађује теме, које би једино за његов завичај биле карактеристичне и тако одузима својим цртама из бокељског живота чар новости и — ако се сме рећи — специјалитета. Сукоб би се, на пример, могао догодити ма на ком другом крају света, јер уображено конзервативних богаташа, савесних свештеника, вредних трговчића и ситних сукоба локалног значаја има, напослетку, свугде. То још не би била велика мана, али је несрећа, што Г. Ђипико није довољно независан и самоникао дар, да би и свакидашњим, простим и толико пута употребљеним клишејима могао дати много иових боја, а досадно обичне догађаје могао ставити у посве нову светлост и сасвим оригиналну перспективу. Но Г. %ипико је крај свега тог симпатична појава на, пољу најновије нам приповетке, јер он своје цртице и слике пише са оном угодљивом, широком љубављу, која све разуме и свакоме прашта, дајући им уједно са лирски непосредним тоном својим неку нарочиту драж. Узмимо одмах прву приповетку о мало и одвећ наивној браћи (БраИа) : млади, ватрени, веома осетљиви Спасоје убио је на- путу једнога љутог Арнаутина, јер му упркос утврђеној погодби иије хтео откунити дуван, него га у љутини још и ошамарио, те из бојазни од освете пребегне са целом породицом у Црну Гору, а доцније се с братом упути у Боку да својим радом ирехране себе и своје. Али скитач Митар, потплаћени шпијун нородице убијенога, једнако тражи да освети смрт еФендијину и наивни, рекох, и одвише наивни момци, који у самом убијству не гледају никакав злочин, сами се новере жандарима и тако допадну аустријске тамнице. Но заузимањем младога судца буду проглашени за цриогорске поданике и иосле дужег робовања се ослободе уске, тамне ћелије да се опет науживају „лепоте свјетлосги, свјежине и простора". Та је историја испричана са мпого љубави и пуно усрдносги, али већ са приметно мање приповедачке окретности и уметничког склада, и ми смо принуђени да неугодну испрекиданост причања сматрамо као врло знатан недостатак причине композиције. Много слабија су наредна три рада: површна слика На мору, у којој има доста неприродносги, па и е®ектовања; — Цвијета, мало предуга приповетка о једној младој девојци, која је отишла за својим драганом у далеку Америку, али је он не хтеде узети и она се опет врати у свој стари град са тесним улицама и тихим животом да мирно, без страсти и досадно траје своЈе старе, једнолике дане, — и већ споменути Сукоб, једна бескрајно развучена прича о ситничарским размирицама у једној забаченој приморској паланци. Више одговара погодбама добре новеле Антица. Стара је то песма: једно младо девојче удало се више обичаја ради, но из наклоности, за човека који јој равнодушан, и није

била срећна. То је, дакле, предмет који ваљада никад иије био оригиналан, и који има права сваки да обради, али код Г. Ђипика је у овом случају Фабула само врло споредна !ствар. Он као да је хтео представити унутрашњи развитак једног малог еирочета: како од детета постаје девојком, у којој се ностепено и неприметно буди осећај, тачније: инстинкт љубави; како се преко воље, ма да је нико, чак ни природни нагон, него једино обичај осталог света гони, удаје за човека којег нити мрзи нити воли; како стење под теретом тешког, прозаичног брака и како, најзад, као осамљена старица завршује свој живот у развалинама једног старог манастира,. Од нрилике на истом уметничком нивоу стоји и Јелка, — једна лепа (и ако мало тврда) прича, која и крај своје неразрађености иде у боље и најприродније ствари што их је Г. Ћипико досада написао, те доста згодно завршује ову збирку његових приповедака. Можда неће бити посве излишно код „Јелке" припадом приметити, да Г. Ђипико није најсрећнији у крштењу својих радова: он их веома радо назива именима главних особа. То су, истина, најкомотнији и најпростији, али у исто време и најповрпшији наслови, који са својом празном безизразитошћу не служе на част писцу. Општи утисак ове књиге г. Ивана Ћипика је прилично неодређен. Хоће ли њен писац моћи да створи и нешто апсолутно трајне вредности, то ће иоказати дани који долазе, — засада је он, чини ми се, један од оних добрих медиокритета, који ни једној књижевности, а пајмање српској, не могу бити посве на одмет. Поред тога је г. Иво Ћипико песник осетљиве душе и бистрих очију, који је кадар да схвати сву озбиљност живота, — песник што има и срца и смисла за туђе патње и најзад поета, који осећа, да — живећи и за јаде туђих људи — може само свој живот да развије и обогати. Отуда, мислим, толико љубави у његовим приповеткама и онолико непосредне субјективности, коју није тешко запазити нарочито у првој и последњој причи („Браћа" и „Јелка"). Г. Ћипико, дакле, уноси и себе и своја осећања у ове ирииоветке и тако, може бити, не испуњава уобичајено услове конвенцијоналног причања, а приповетке су му редовно без епског угиска праве новеле (или романа), али он нам с том својом — да рекнем — јеретичком субјективношћу непоередно износи и сву своју личност, која као да је иуна здравих уверења и одушевљења за лепо, природно и једро. И већина чигалаца биће вољна да му ради те, данас доста драгоцене, способности опрости и почешћи врло груб недоетатак: месгимице нразну, неотесану Фразеологију и непотребну, безукусну растегнутост („Сукоб", „Антица"), много пута немилостиво досадну једноликост његових мотива, врло оскудне описе слободне природе и најзад ону страховиту сувост, с којом он који пут (срећом доста ретко) воли да просто преприча свакидашње, необично незанимљиве баналности. Укратко: г. Иво Ћипико није приповедач несумњиво јаке оригиналности, нити песник пламене маште и сасвим самосталног новог погледа на свет, и радови му редовно нису ништа више од нластички реалисгичких слика, али, напослетку, иИга ро88е пешо о!)%а1иг. (СВРШИ1\Е СЕ)