Нова искра

— 816 —

његову животу. Дапас објављу.јемо његов роље® „Козаков сан", који прдказује руског борца у манцурским пољима и његов нривид, његову породицу у Русији. јМухамеданац из Тјосие (сликала Ивана Кобилчева). Тип Србина мухамеданца примамио је већ велики број сликара да се забаве о његовој маркантности, па ни да-

ровита Ивана Кобилчева није могла проћи норед њега а да га но запише својом кичицом. У[ старска овала (сликао Б. Јелочник). Јадранско Море нодлокало је лопу Истру и учинило је, погдегде, сасвим непристунном са воде. Колико је сликовно леноте у томе, сведочи п Јелочникова слика. —

\мк-тноот

У

Уметност у својој схЈштини (СВ1>ШТАК)

том, буквалном смислу речи, „вероватно" ложи, тако рећи прави и истински значај уметности. Ово важи не само за објокте, у којима нам се изиосе предмети и људи, него и за осећаје. Осећаји и расположења могу да изазову двоструку илузију: ирво тиме, што њих, те осећаје и расиоложење, можемо да видимо и замислимо у других, и ако их немају, у самој ствари, дотичне особе; друго тиме, што можемо да замислимо и сами собе испуњене тим осећајима и расиоложењом а у ствари да то не будемо. На овој осећајној илузији оснива со уживање у нозоришту, на и сама глумачка уметност. Глумац је у стању да се уиесо у сваку улогу једиио номоћу те илузије. И баш то унашање глумчево, његово продстављање „као да је" (оно што представља) јесте оно што је најглавније, што чини суштину било његове, у овом случају, игре, било иначе ког умотничког дела. Осећај воселости и расиоложења изазван илузијом није привидан већ стваран и постоји у истини, и то стваран у толико, у колико је естетичан; с обзиром пак на своју садржину остајо осећај само привидан. Када јо пред нама какво уметннчко дело, чини пам со као да друкчије осећамо него што осећамо у ствари, да смо нешто друго него што јесмо, да живимо у другом времену, под другим поднебљем, него што јесте. Дабогме да то нису стварни, истински осећаји, него вештачко расположење, које нам је натурио, наметнуо сам песиик или сликар. Па и посник ие осећа стварно оно што иишо, већ пева на основу оног привидиог осећаја. Снажии и бујни осећаји (а®екти) као што су: љубав, мржња, гнев и брига нису кадри дати, односно створити, ишта уметничког. Тек када душевна моћ једиога песника савлада ове осећаје, кадар је он да се лати пера. Тада их се песник нотпуно ослобађа тиме, што их још једном привидио пређе. Генијалност уметникова је у томе, што јо у стању да изиђе, када му је у вољи, из уског круга

самога себе, свога ја, то нам износе какво уметничко дело; он дакле тренутно цостаје, тако роћи, други човек. Подобиост и умешиост човекова помоћу илузије нреображава се у уметност. У томе се баш и разликује занатски производ од уметничког, што јо уметничком смер илузија. Догод нека ствар служи практичним циљевима дотле она није уметност; с тога и говор о неком етичпом циљу уметности није пишта друго но нразно нарадање. Умотност је што и игра, а свака пгра губи свој карактер увесељавања „кад јој се смер уочи". Сад настаје питање: може ли све оно, што нам свет пружа (предмети, људи, осећаји) да нробуди илузију, да да се то, после, њепом помоћу изнесо и нредстави уметнички ? На ово одговара Ланго: нема уметности без идоалисања, а идеалисање састоји се у избору, наглашавању и истицању индивидуалпог живога а сво у интересу умотничког дојства. Задатак је уметности да баш тим наглашавањем, истицањем или, да кажемо, осветљавањем извесног момента, њему т. ј. да нарочиту илузију. Суштину уживања у уметности ие чини само осећај, да со овде има посла са привидношћу, него сазнање (свесност) да је процес, који со том приликом ствара у нама а који нам је, тако рећи, силом натурен, творевина човечје руке. Осећај, да уметник к нама говори, не смемо пикад губити из вида, и сметатн с ума. Помисао, да је увек човек творац било ког уметничког објекта, битан јо део суштине његове т. ј. тога објекта, и где тог сазпања нема, ту иема ни воштачког дела. Најбољи нам је доказ за то ФотограФија. У тренутку, када на једној ФотограФИЈи осетимо да је, при снимању, и вештак упео своје ја, можо и ФотограФија постати уметничко дело. При посматрању ма ког умотничког објокта рађају се, сгварају со у нама два низа од представа: уметност и природа, привидност и стварност, чулна опажања и осећај. И на том једновромоном стварању оба ова рода од представа оснива со осећај уживања у уметиости (Кипз!,^епиез). Једно уметничко дело можо нам само тада дати чиста естетичка уживања, ако је кадро да у нашој евести изазове оба ова реда од представа што потпуније и без неко празнино или, рећи, нрекида. Онај осећај веселости јесте само наизменичност предсгава поменута два реда (низа) и