Општинске новине

Страна 4

„ОПШТИНСКЕ НОБИНЕ'

Број 59

ЕНГЛЕСКА V БОРБИ ПРОТИВ РУСИ1Е Етапе једног историског разрачунабања

О 7 ДзсШојгвско до Стаљина У речима у којима је Достојевски, пре пола столећа, окарактерисао Енглеску, било је исто оно основно осећање које је изразио и Стаљин, у свом говору марта месеца 1930, када је говорио о људима који су навикли да за њих туђе руке извлаче кестење из ватре. Достојевски је писао да Енглеска тражи такве савезе у којима она има да узме све а да не пружи ништа. Свуда се у Русији од вајкада тако мислило, а тако се мисли и данас. Велики позоришни догађај 1940 године у Русији био је комад „Фелдмаршал Кутузов"; сцене су стално биле праћене урнебесним пљеском гледалаца. Право руско осећање је пробило кроз громко одобравање на сцену у којој руски јунак, Кутузов, отворено и без увијања креше истину у брк заступнику Енглеске, који је оцртан у комаду врло несимпатично. Права позадина овог осећања руског, неповерења и одбијања према свему што је енглеско, јесте једна велика светскополитичка супротност. Динамичкој тежњи Русије за експанзијом ста.тно се опирала Енглеска. Енглески отпор је спречио остварење Старог византиског сна Русије. Енглеска вештина блокирала је излаз из Црног Мора Дарданеле. Јасно је да се у Русији поздравити мора несганак старога супарника са тог мореуза, те капије за средоземље. Али не само ту. На Кавказу, у Ирану, V Авганистану огледа се иста светскополитичка супротност. Почетком светског рата, када су руске трупе ушле у Тегрис и Мешхед, савезница, Енглеска, посела је јужни део неутралног Ирана. А невоље револуције искористила је да поседне и северни део. Тек уговором од 1921, а нарочито оним из 1927, умела је Русија да ослаби енглеске позиције у Ирану: „гарантујући иранском краљевству самостални правац спољне и унутарње политике" како вели рускн лист „Правда", додајући уз то: „Тиме се Енглеској, и другим капиталистичким државама одузима могућност да Иран искористе у циљу својих капиталистичких планова". У Авганистану исто тако, Русија је оснажила суверекитет и самосталност. Када је 1928, авгански краљ Аманулах дошао у Совјетску Унију, „Правда" је писала: „Обе државе (Иран и Авганистан), раме уз раме, одупирале су се, кроз читаву једну историску епоху, европском империјализму. Томе је нарочито допринела околност, што се за обе државе указао као главни непријатељ један и исти: наиме енглески империјализам"... Шта каже уџбеник астора/е парта/е Отприлике пре три године објављен је у петнаест милиона примерака „Кратки уџбеник историје партије". Ту се, пре свега, потсећа да је Енглеска искористила тешкоће Совјетске државе да у источној Европи образује снажна нападна упоришта. Пожудно око које западне силе бацају на богаства Русије, нарочито после првог светског рата, не може се у Русији заборавити. Отуда совјетска штампа сваким могућим поводом опомиње на та мрачна времена. У уџбенику се спомиње: „Империјалисти Енглеске, Француске и Америке започињу војну интервенцију без објаве рата, иако је интервенција стварно значила рат против Русије, и то рат најгоре врсте. Потајно и мучки, ти цивилизовани разбојници прикрали су се и искрцали трупе на руску територију". Успешни свршетак грађанског рата је, гледан очима данашње Совјетске Русије, победа руског народа над енглеским и другим интервенционистима. „Када су империјалисти видели да им интервенција није успела, почели су да мењају став. Јануара 1928, Енглеска и Француска су одлучиле да дигну блокаду...." По томуџбенику, и пољски рат против Русије, 1920, прет-

ставља слични покушај интервенције. Черчил, један од главних заступника интервенције, покушао је, касније да оправда интервенције, у својим „Успоменама", изричући уверење да је само и једино интервенција омогућила стварање чувеног ланца држава око руске западне границе. Дипломатски рат После пропасти интервенције, велики циљ лондонске спољне политике био је: дипломатско изолирање Русије, стварање јединственог међународног фронта против Москве. Тада је спољну политику Москве водио Чичерин, несумњиво способан и активан политичар, ко.ји је тачно познавао Енглезе. Цео први светски рат провео је у Лондону и за једанаест година свог комесаријата ни за часак није заборављао поуку коју је стекао. Његово животно дело била је одбрана против енглеских покушаја заокружавања. Први децениј Совјетске Русије претстављао је политички и привредни напад наЈОпаснијег противника Русије, а тај је био — Енглеска. Што је тај прог ивник' почетком тридесетих година најзад напустио борбу — не може се тумачити неким симпатијама. Напротив, чистим принудним рачуном: Сједињене Државе Америке, примамљене руским петролејем, појавиле су се; незапосленост и привредна криза Енглеске захтевала је посао са Русијом; Немачка је свесном политиком постигла напретке на руском тржишту. Иначе, у годинама 1925—1926 најважнија тема руске спољне политике била је енглеска активност против Русије. Москва је жестоко напала Черчила. Стаљин је у Тифлису одржао анти-енглески говор. Остин Чемберлен, као лутка од сламе, био је симболично спаљен у Москви приликом жестоких антиенглеских демонстрација. У Москви је владало убеђење да Енглеска непрекидно кује завере против Русије: са разлогом, јер је Енглеска водила антируску политику Пољске, балтичких држава и Ираћа, 27 фебруара 1927 вели се у једној руској ноти: „Аномалија енглеско-совјетских односа последица је тога, што енглеска влада свесно отступа од опште уобичајених међународних правила пристојности и повремено диже против .Совјетске владе оптужбе, допуштајући себи да говори чак и у претећем тону..." Нота очигледно мисли на неку нову могућност Енглеске интервенције, не заборављајући оне из прошлости и бринући се да оне нипошто не падну у заборав. Прекид односа Маја 1927 полициски претрес у кући руског трговачког друштва „Аркос" довео је до прекида односа. Немачко посланство у Лондону предузело је заштиту руских интереса. Немачка влада је понудила уточиште особљу „Аркоса" у Берлину. Риков, тадањи шеф руске владе, каже: „Са Совјетском Унијом могућа је или политика интервенције или политика мирне сарадње. А Енглеска је за интервенцију издала милијарду рубаља". А 9 јуна 1927 једно совјетско саопштење гласи: „Сасвим је јасно и очигледно да Енглеска хоће да доведе до рата и да свим сретствима омета наш мирни конструктивни рад"... Литвинов на сцени Непосредна последица енглескоруског сукоба: једна американска група, под вођством Рокфелера, постиже у Москви повољан петролејски посао. Убрзо се у Енглеској осетило то: изненадно признање Совјетске Русије од стране Америке могло је створити овој огромна преимућства у трговању. У пролеће 1929 Детердинг напушта борбени став против Совјета: петролејски мир између Енглеске и Совјетске Уније отворио је пут смирењу. Енглеска текстилна индустрија вапила је за руским поруџбинама, а како су се у том погледу пожурили и Американци — јаено је било да ће се

сукоб изгладити. Енглеска је потражила васпостављање односа. На место Чичерина — почела је Литвиновљева ера. Али ... „Правда" пише ипак: „Још до јуче су се Черчили и Чемберлени бавили политичким походима против Совјетске Уније, а енглески војни штабови још и данас кују оружје за антисовјетски блок". Литвинову је Енглеска била друга отаџбина. Још као заступник оболелог Чичерина, он је учинио прве кораке да Русију уведе у систем „колективне безбедности". Још тада се чуо један глас руске штампе: да се једна важна личност противи овом политичком курсу и заступа и надаље немачку ориентацију. Та важна личност био је — Молотов. Сумња и неповерење у западне сале У Литвиновљевој ери, наравно, западне силе нису престајале са политиком својих интереса против Русије. У „женевској" форми, наравно, под маскираним хуманитарним паролама... Али, „колективна" безбедност, „неподељени" мир, систем пактова тадашњих — све је пропало и показало се безживотно. Ништа природније но пад Литвиновљев. Ако је Молотов већ десет година раније био скептик према Литвиновљевој политици, природно је што се сада враћа старој тези. Сумња и неповерење у западне силе појачане су. У Москви, о дану странке, марта 1938, Стаљин је одржао говор који показује до ког степена је ишла та сумња. Он је неприкривено изразио сумњу да би Енглеска и Француска радо виделе Јапан у рату против Русије. Да би Енглеска радо видела Немачку против Русије, па да се онда, заглибивши све ослабеле и истрошене стране, појави свежа и јака да диктира услове мира. Стаљин је јавно потсетио на лукавости Енглеске и Москва се присетила стварности. Ера Литвиновљева распала се у прах, одувана једним покретом руке. Али се једино у Лондону није схватило да је то само васпостављање једног историског континуитета руске спољне политике... Чичеринове конце продужио је и предузео Молотов. Четврт године натезања дипломатских игара нису умањиле сумњу. Руска влада је стално налазила прилике и повода да својој јавности износи како Лондон мисли да може преварити Русију. Коментари руске штампе стално су пред целим светом откривали намере западних сила... Ни сарказми ни отворено изругивање Молотова, који је показивао врата енглеским преговарачима, униженим, нису спречавали Лондон да се стара и даље да доказује своју „искреност". 30 јула 1939, „Известија" потсећају своје читаоце да је Енглеска још 1914 покушала да слаже своје руске савезнике. „Да се Немачка упути против Русије, да се тако постигне одтерећење на Западу — то је била идеја тог предлога" (наиме, предлога сер Едђарда Греја, да Енглеска остане неутрална — ако се Немачка ограничи на рат на Истоку). Сви напори Енглеске и предлози њени Русији потсећају — по речима Молотовљевим — на један „пакт више или мање маскиране преваре". Низ енглесках разочарања На неколико дана после историског 23 августа 1939, англосаксонска штампа верује да до ратификовања немачко-совјетског пакта о кенападању неће доћи. Све фазе сарадње Немачке и Русије чиниле су се Енглезима као могуће пукотине и распади. Када су руске трупе ушле у Пољску, Енглези су били убеђени да почиње спор око пљачке. Сараџоглуов слабоуспешни долазак у Москву — значио је за Енглезе скретање руске политике. У балтичком питању надали се

Енглези да ће пући веза Немачке и Русије. Нарочито у финском рату. Када је немачка привредна делегација стигла у Москву — Енглеска се понадала да Русија неће моћи лиферовати Немачкој. Јануара, 1940, енглески и француски посланик напустише Москву. Каснији покушај трговачко-политичких преговора није успео. И тада, по речима Молотовљевим није се имао утисак да енглеска влада има часне намере. Још једном се распламтале енглеске наде када се појавио изненада — сер Стафорд Крипс. Он је требао да „уразуми Кремљ". Али ни он није спасао ситуацију. Само једна ситна истинита чињеница као илустрација: Сер Стафорд Крипс, предајући као посланик Енглеске сво.је акредитиве Калињину на Кремљу, сматрао је да може прокријумчарити у беседи „мудри" шаховски потез; изјавио је „како Енглеска схвата да Совјетској Унији припада важна улога у југоисточној Европи". Није ни слутио -да ће, кроз један сат, не више, и не питајући за мишљење Енглеске, руска воЈСка умарширати у Бесарабију. („Европа Сервнс") :

Вссти нз Комесарнјата Министарства пошта, телеграфа и телефона Комесаријат Министарства пошта и телеграфа објављује: Обична писма и дописнице за Немачку Почев од данас примају се за Немачку обична писма и дописнице. У појам Немачке у овом смислу не долазе окупиране области. Пнсма се морају предавати псшти отворена. Писма и дописнице моргју носити име и адресу пошиљаоца читко исписано. Исто тако и такса мора бити плаћена унапред и у пуном износу, а по тарнфи прописаној за иностранство. Ниједно писмо не може бити теже од 100 грама. Писма и дописнице без адресе пошиљаоца Одређено је да писма и дописнице у унутрашњем саобраћају морају носити име и адресу пошиљаоца. Међутим, велики број оваквих пошиљака предају се псшти без ових података ради чега се нсте не отпремају даље нити испоручују примаоцима. Ради тога се поново упозоравају сви они који се служе поштом да на писма и дописнице ставе име и тачну адресу. Пошиљке за ратне заробљенике Све пошиљке упућене Црвеном крсту г његовим одборима или ратним заробљеницима ослобођене су плаћања поштанских такса. Исто тако не подлеже плаћању поштанских такса ни пошиљке које шаље Црвени крст, његови одбори илн ратни заробљеници без обзира на когл су пошиљке адресоване. Ово ослобођење, на основу Светске поштанске конвенције, важи како у унутрашњем тако и у међународном саобраћају и не односи се једино на пошиљке оптерећене откупннном. Уплата на чековне рачуне код пошта Почев од 10 о.м. на шалтерима пошта у Београду врши се поново уплата у корист власника чековних рачуна. Уплате се примају једино у корист власника чексвних рачуна од 50 до 80.000 динара. Постепено се ова служба проширује н на псште у унутрашњости, тако да ће до 1 Јула најдаље све поште на територији Србије примати уплате по чековној радн и. На полеђини чековних упланица не могу бии никаква писана саопштења. Шалтерн Главне поште Главна пошта пресељена је сд данас у своје раније просториЈе. Шалтери за предају писама, упутница, чековних уплатница, филателистички шалтер и свн остали шалтери налазе се у великој сали у коју се улази из Таковске улице. (Агенцнја „Рудннк")

Сопственицима моториих возила У смислу наређења Господнна Војног Заповедника у Србијн издатог 12 маја текуће године и објаве Фелдкомандантуре од 1 јуна ове године, позивају се сви власници моторних вознла (мотоцикла, путничких н теретних аутомобнла н трактора) да их до 15 јуна тек. год. закључно пријаве Управн града Београда — Одељењу саобраћајне полнцнје, улица Риге од Фере бр. 15, где ће за ову пријаву добити прописане формуларе. Скреће се пажња сопственицима да овој пријави подлеже сва моторна возила, како нсправна тако и неисправна н да ће се свако непријављено возило одузети у корнст немачке војске без икакве накнаде. (Из Одељења саобраћајне полнције Управе града Београда Бр. 3411/41 од 11 јуна 1941 годнне).