Отаџбина

642

ОДГОВОР Г. ДУЧИЋУ

бора ас! ћос за санитетски законпк, имао прилику да види да ја моју званичну радњу не забатаљујем баш тако јако Кад би се ја том методом у јавној дискусији хтео да служим, ја би вам могао одговорити: гледајте ви г. архимандрите ваш петраиљ, омофор , набедреник и камилавку, а оставте се сабље, шињела и кепија официрског. Али ја ћу се задовољити само с тнме да вам кажем: будите уверени, да ћу ја за санитет у Србији, ако не више, за цело толико урадити, колико ви за морал у монашеском чину, и за унаиређење религиозности. 6. Што се тиче ђенерала Черњајева, ја сам м у.лично за много што-шта врло захвалан, и ја сам ту захвалност доказивао делима, о чему вас најбоље може уверити сам Михаил Глигорич; али ја немам права да у јавни рад мешам моја лична осећања, бар не смем допустити да она упливишу на објективност оцењивања оних Факата, која несу ничија приватна својина, већ припадају историји. Један човек, који је тако био судбоносан у историји нашег првог рата, лоше се брани кад се зањ каже „Дошао је из љубави к нама, учинио је нолико је знао и могао". То није довољно па да неко узме судбину једног читавог народа у своје руке. Михаил Глигорич Черњајев нити је онај анђео спаситељ словенства, каквим су га 1876 у Русији градили извесни кругови, ниги је онај црни ђаво, за каквог су га многи у Србији проглашавали после Ђуниса. Он је даровит човек, са многим добрим особинама, али и са многим слабостима. Држао сам да ћу му јавно најбоље показати своју личну захвалност, ако га у мојим успоменама нацртам онаквог, какав је у истини био. Да је вама стало до истине, а не до ваше ситничарске сујете, ви би или дочекали крај мојих успомена, или би потражили од мене раније цео рукопис, а ви знате да би вам га драговољно дао на прочитање. Да сте тако учинили, ви би видели, да Черњајев излази из мојих мемоара: као велики пријатељ Срба, као поштен човек, храбар и способан ОФИцир, који би са једном дивизијом стајаКе војске могао чудеса починити, човек врло доброг и милостивог срца, али с друге стране сангвиничар, идеалиста више него што за војнички занат може поднети, претерано частољубив и неспособан за главнокомундујуИег једне повеће народне војске, нарочито кад је она рђаво наоружана и у сваком погледу оскудна. У осталом колико су- српска војска и он, поред свију својих махна, учинили у првом рату — најбоље се види кад се тај рат упореди са руско-турским ратом у Бугарској; ту се тек Европа уверила против каквог смо се ми непријатеља четири месеца одржали на граници Србије. Да несу шовинисте, као што сте ви, толико година трубили, да је Турска