Отаџбина

44

В Е Р Т Р

— Да како! колико је се младих људи убило због тога — хај, хај ! као мухе! Прочитају Вертера па пиштољ у чело ! Јанко, који сс као кроз маглу сећаше Вертерове судбине. при овим речима Недићевим чисто осети нешто хладно на челу. — То ће таман пристати за мене, мишљаше он, и готово с нестрпљељем чекаше да дођу кући и да узме књигу. У тој се књизи прича како је неки сањало, по имену Вертер, дошао у неки крај, где је све тихо и мирно, идилски, и ту позна једну девојку, која се звала Лота, а била звручена с неким Албертом. Вертер се одмах заљуби у њу, и већ не зна од љубави куд удара. Алберт, који је за време познанства Вертерова с Лотом био негде на путу, врати се и венча се с Лотом. Вертер, да би разагнао своје јаде, прими се некаке службе и оде одатле, али на брзо се врати, и његова се љубав према Лоти још јаче разбукти. Једном кад јој муж није био код куће, спопадне је љубити, алп већ после тога није му остало ништа друго него да се убије. Он озбиља напише, као што се то обично ради, много писама, погоре своје хартије, напуни пишштоље потегне и убије се. Јанко само мало повечера па се наклопи читати. Ох, кака је то бескрајња сласт делити с неким судбину. Већ на првим странама Јанко виде да је и он самВертер, и при свакој сцени у кп.изи тражаше какву сличну ситницу из свогаживота. Вертерова јадиковања засамо га српе уједаху, и он му у памети стискиваше руку која је већ давнопа небу с Лотом заједно. Све, свему се допадаше, и у свемуон виђаше себе. Он се слаже с Вертером да му не требају кн.иге, јер је срце и без тога узбуркано, сам му требао тиха, мирна песма, која се пева деци уз колевку. И њему је као и Вертеру најмилији онај писац, у коме он