Отаџбина

БАНОВАЊЕ СТЕФАНА ТВРТКА

49

после турске навале Патарени ишчезавају с историјске позорнице. Крстјани заједно с вишим старешииама морали су проводити најетрожији живот, молећи се богу и постећи. У највеће опасности морао је крстјанин ићи, и ни по што не би смео преврнути вером. Такав живот улевао је поштовање Бошњацима, и кад год би којега крстјанина срели, вјерници би га смирено поздрављали са : благослови добри крстјанине ! Њихова бледа лица давала су им изглед светаца, а врлине њихове привлачиле су. То не беше скуп скитница и нерадника ; не беху то калуђери који живеше од туђега зноја ; они су радили и препоручивали сваки поштен рад, којим човек може стећи пристојан ужитак. Чланови секте не смеђаху бити раскошни ; њима је ваљало радити и у празничне дане, па ако би се трудом обогатили, требало им је задржати само онолико, колико беше довољно за скромно ншвљење. Остатак је ишао у другнтвену касу, одакле су се други чланови или општине помагале, које беху по разним крајевима. Њихови вероисповедни обреди били су прости а тајанствени. Онп су се вршили у каквој обичној кући чији зи^дови бејаху белим окречени, а понекад свршавала се молитва и на отвореноме пољу. Сав украс богомоље беше стб застрт белим платном, на коме је лежао нови завет. Свечанији су били обреди примања у ред, а особито у ред крстјана. Све је то улевало неку светлост ономе, који посматраше гомилу црних сенака, те људе који се одрицаху света. Али што је највише уплива имало, мислим да су биле њиховеврлине искромно живљење. Сравните једнога крстјанина с римокатоликом. Обојица могу бити равни и у самим врлинама, па опет не ће бити од истога уплива. Док су католици тежили да продру у Босну и да обрате сав живаљ у своју веру, док су се најужасније борбе око тога водиле, дотле Патарени имађаху само једно отдџбина VIII, 29 4