Отаџбина

590

ПО МОДИ УДАЈА

— То не могу некати, срце моје, одговори г. Сарпћ нешто смућен, јер је опазио, како куче испод трпезе гризе најлепше песме Костићеве — а у исти мах — али мучи! Чујем где иде мати. ГЧа Сара уђе у собу одевена у угасито црвеној кадиви. Она се је међу тим преоблачила у својој соби, и кад је закуцало осам часова, г. Летић и г. Бројић дођоше да проведу вече у друштву. Ова два младића не беху ни мало слична. Ако сте игда гледали Ружића приказивати на позорници, какву трудну, патетичну улогу младога јунака из које модерне драме, то ћете јасно распознати г Крилића. Он би драматисао којега му драго великаша или богаташа, и пустио би да узме, пре но шго падне завеса, најсиромашнију гђцу Јелу или Пелу за жену, на опће задовољство галерије. Он рнађаше да говори о корацима друштвеног напредка, као најјеФтиније новине ; схваташе Јасно своје посланство у животу, имађаше ведро поуздање у свој дар, и беше као саливен за живопис породичне среће — он, како црта планове крај своје лампе, а његова жена, како му крпи међутим чарапе Јадни г. Бројић не имађаше ни једно од ових других преимућства. Он беше кротак и обал, не имађаше ни мало иоуздања у себе; био би исмејан на којој му драго позорници, али — ваљало је видети накит што га је носио. Ланац његова часовника беше тежи од пуне шоље чаја ; у прстену на руци му светлијаше се рубин као лешњик велики, а на кошуљи бљештаху алемови, да ти заслепе очи. Ова сјајност продирала је право у Мимино срце и пре него што је протекло десет минута, могао је сваки посматрач — да га је било — опазити јасно, који од оба просиоца имађаше првенство. Г. Бројић доби прву .шољу чаја и скоруп је пливао на њему ; он беше ослобођен свију Фотсграфских албумова и смео је држати куче на крилу. Кад би г. Летић замолио гђцу