Отаџбина

по моди удаЈа

591

Миму за једну песму, она би му је у кратко одбила, а кад би г. Бројић заискао једну немачку баладу, Мима би с дражесним осмејком села за клавир и певала би, док му се срце не би наквасило као сунђер и крупне капље не би му протекле из очију. Последица оваке певаније беше, да је г. Летић около поноћи пошао дома, шкрипећи зуби као Бачвански у улози Франц Моора, и вртећи очима као позоришни љубавник г. Субботића, кад призивље провиђење у помоћ ; а тешто беше изашао из куће, г. Бројић кришом даде знак гђци Мими, што је лукаво девојче разумело и изашло из собе с пуно руменила на образе. Остав у соби с гђом Саром и г. Сарићем, Бројић Формално запроси Мимину руку. — Ја сам јој тако наклоњен, тепао је младожења узбуђено — да и не знам, етојим ли на ногама или на глави. Ну, он је седео баш на столици кад је то рекао. — Мени је жао да сте у таквој невољи г. Бројићу, одговори му гђа Сара нешто опоро — али ја не могу да одобрим вашу наклоност и морам вас умолити, да прекинете ваше посете. Ја и мој муж одговорни смо за срећу нашега детета и не можемо дати своју кћер за човека, који није у стању држати је као што приличи њезином положају. — Али ја ћу јој дати две тисуће динара на годину за ситне трошкове; држаћу јој хинтов и два коња тепао је богати нарни млинар. — Ви ме нисте разумели г. Бројићу; одговори му гђа Сара — богатство не чини срећу, и прави је позив младих девојака, да буду жене сиромашњих али радених младића. — То су по све нови назори, примећавао је на то несретни ђувегија, који о томе није ништа чуо у граду. —■ То су назори што сам их читала у свима добрим књигама и чула у свима позоришним играма што походим, а ја походим само добре позоришне игре г. Бројићу