Отаџбина

8

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

— Ие ти него свп. — Сви , сви ; али ако не ће сви ? — лакше је сложити и рогове у врећи, него ово наше „мјестно чиновничество". А ја да платим за мртве и отумарале главе?.... Да не да Бог. — Знате ли шта, господине Симо: како би било да се посаветујете са осталим „отечественим" казначејима? Ето, на прилику, ми телеграФисте: како одујме послови а ми по жпцп! Питамо један другог, договарамо се како да се наше стање „поболша", да ли да се заведу класе, или да остану периодичке повишице, наравно, све знатно повећано. — Али ту би се опет морало писати и писати. — Шта ће те му, господине Симо; не иде друкчије. — Право да ти кажем, брате и господине: теже ми је по каткад оно црно перо, него мотика. Али кад се мора, мора. Баш ћу , колико данас , уиитати за «мњеније" суседне казначеје. Ту господин казначеј опази црквењака који преко порте иде ка цркви. Погледа у сат : осам. Још само по сахата до ирвога звона. С тога се пожури у чиновничку каФану, да тамо нађе госиодина начелника и господина помоћника, па да заједно оду на литургију. II После службе сви се опет повратише у чиновничку каФану и ту иопише „соборно" ракију и каву. Каву сви из реда пише горку или погорку; само је учитељ, Сремац, трпао у њу шећера. (( Шваба!" ирогунђао би дебели каФеџија , ма да је и сам прешао амо «на каику. м Седећи пред каФаном на клупи, непрестано погледаху доле низа шор, од куд обично у то доба стизаше београдска пошта. Таман се на каФанским вратима указа каФеџија с чашицама трећега издања, док ти заувину поштански рог, и „суруџија" као муња пројезди поред радознале госноде.