Отаџбина

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

7

И ту стари благајник, са највећим задовољством, повукну неколико цариградских димова , баци догорелак цигаре на земљу, и згази је. Синчић господина телеграФисте у истом тренутку уђе у канцеларију да пољуби оца у руку. Мати, која га је чисто и лепо обукла за цркву, стајаше на вратима. Дете својим веселим очицама погледа то у оца то у старог господина казначеја, и обојици пољуби руке. Стари Финансијер крену руку блпже ка појасу да дарива дете, али се у истом тренутку сети своје старе регуле: (( зрно до зрна погача," па, савладавши своју тренутну дарежљивост, врати руку на њезино пређашње место. Кад се удалише дете и госпођа телеграФистовица, и по што су тренут два поћутали, узеће опет реч стари рачунски чиновник: (( Светуј тн сад мене , господине и брате , како би било најнадлежније да поступим ? Помози ми размрсити овај ^аплетени „вопрос", док је у животу и ово мало длака на глави. — Па какав је управо тај ваш вопрос ? Упитаће телеграФиста, давши ухо за струјом, која од неколико тренутака поче сироводити кореспонденцију између Београда и Крушевца. — Би ли некако могло бити , да се плата издаје који дан раније, а не баш тридесетога? — Може, примети телеграФиста, удешавајући дотични механизам да боље чује струјање, — Може; а молићу како? — Како? Понавља телеграФиста и нешто тамо уврће — Па да богме, како? — Па издајите плату двадедесет осмога. — Али ако братац скикне преко ноћ ? — Нека му је срећан пут! Док је у земљи народа, биће и чиновника. — А неодслужена три дана зар да платим ја?